Sin čovečji

Asteroidi su iščezli. Mudar potez: kome trebaju takve ruševine. Ali Jupiter je još uvek tu i, začudo, nije pretrpeo nikakvu promenu; ostala je ista čak i velika crvena pega. Klej likuje. Zadržali su se čak i pojasi boja: svetle pruge jarko žute, braon i narandžaste boje, razdvojene prugama tamnije boje. »Da?« upita Klej, a Hanmer odgovara da to može da se učini, i njih dvojica se ustremljuju ka planeti, vitlajući se i klizeći kroz Jupiterovu atmosferu. Opkoljavaju ih nekakvi magličasti kristali. Njihova razrađena tela spliću se sa molekulima amonijaka i metana. Dole su se ustremili, dole, ka ledenim stenama što se dižu iz turobnog sivog mora, ka nemirnim gejzirima i jezerima koja ključaju. Klej se u širokom ravnom pojasu pruža iznad snežnog kontinenta, leži tako i dahće, uživajući u tom čulnom osećaju što ga ima na svojim leđima, jer atmosfera je po njemu polegla težinom od nekoliko tona. Postaje malj koji ispituje čvrstoću stenovitog jezgra ove planete, radosno udarajući po njoj i, uz mnogo zveke i jeke, podiže talase gustog i reskog zvuka. To ga dovodi do ekstaze. Ali odmah nakon toga, kao protivteža trenucima radosnog uzbuđenja, otkriva gubitak koji ga duboko ražalosti: sjajni Saturn je ostao bez svog prstena. »Nezgoda«, priznaje Hanmer. »Greška. To je bilo davno.« Klej se ne da utešiti. Malo nedostaje da se opet slomi i u obliku pahuljice razveje po žuto-mrkoj površini Saturna. Hanmer, saosećajući sa njim, izvije samog sebe u obruč, i obgrli planetu. Kovitlajući se oko nje, počne da klizi duž spektra vidljivosti i da isijava najrazličitije boje zlatnog sjaja, stvarajući time raskošan omotač planeti. »Ne«, reče mu Klej. »Zahvalan sam ti na tome, ali ne vredi.« Potom se zaputiše ka Uranu, ka Neptunu, i ka mraznom Plutonu. »To nije bilo našom krivicom«, insistira Hanmer. »Ali nikada nismo pomislili da bi nekome to moglo toliko da znači«. Pluton je nezanimljiv. Lebdeći iznad planete, Klej spazi petoro Hanmerovih rođaka kako prolaze crnom opustelom površinom, dolazeći odnekud iz praznog prostora, i gubeći se ponovo u praznini. Upitno gleda u pravcu u kom oni nestaju. Procyon? Rigel? Batel-geux+ »Drugom prilikom«, promrmlja Hanmer.

Vraćaju se na Zemlju. Kao par rubina njih dvojica velikom brzinom padaju kroz atmosferu. Prizemljuju se. Ponovo je u svom smrtnom telu. Leži u lepo uređenom polju, prekrivenom niskim mesnatim biljkama zelenkasto-plave boje; iznad njega u visinu se diže, džinovski trougaoni monolit, koji se račva pri vrhu. Između ta dva kraka na vrhu monolita bučno šumeći probija se reka, i potom se obrušava u dubinu od preko trista metara, klizeći niz glatku površinu boje oniksa, da bi se pri dnu stuba vodeni mlaz konačno smirio u bazenu pravilnog okruglog oblika. On drhti. Ovo putovanje ga je izmirilo. Kada je malo prikupio snage, podigao se i seo, pritisnuo dlanove uz obraze, nekoliko puta duboko uzdahnuo, i stao da trepće. Svetovi još uvek uporno kruže u unutrašnjosti njegove lobanje. Radost zbog Jupitera mesa se sa tugom zbog Saturhovih prstena. I Merkur. I voljeni stari kontinenti, poznata mapa. Sve to nagriženo, ili uništeno zubom vremena. Vazduh je blag i proziran, i on čuje u daljini muziku. Hanmer stoji uz ivicu bazena, zamišljeno posmatrajući vodopad.

Odnosno, da li je to Hanmer? Ovaj se polako okreće, i Klej na njemu primećuje promene. Na poput voska glatkim grudima sada su se jasno ocrtavale dve dojke. Dojke su bile male, kao kod devojčice koja je tek zakoračila u devojaštvo, ali su van svake sumnje to bile ženske grudi. Sa ružičastim bradavicama na svojim vrhovima. I Hanmerovi kukovi su se proširili. A usek koji se nalazio pri dnu njegovog stomaka postao je sada tanki prorez od koga se tek gornji deo video. Okrugla izraslina što se nalazila na dnu useka takođe je nestala. Ovo nije Hanmer. Ovo je žena koja pripada Hanmerovoj vrsti.

»Ja sam Hanmer«, obraća se ona Kleju.

»Hanmer je bio muško.«

»Hanmer.« Ona se primiče Kleju. Njen korak nije kao Hanmerov: umesto živahnog, kao bez zglobova slobodnog kretanja u bilo kom pravcu – ovo je nešto sputanije kretanje, jednako glatko i bez napora, ali manje elastično. Ona kaže: »Moje telo je izmenjeno, ali ja sam Hanmer. Ja te volim. Možemo li sada da proslavimo naše zajedničko putovanje. To je običaj.«

»Da li je onaj drugi Hanmer zauvek nestao?«

»Ništa ne nestaje zauvek. Sve se vraća.«

Merkur. Saturnovi prsteni. Istambul. Rim.

Kleja podilazi jeza. Tih nekoliko trenutaka tišine čine mu se kao milioni godina.

»Hoćeš li da slaviš sa mnom?«

»Kako?«

»Spajanjem tela.«

»Seks«, reče Klej. »To, dakle, nije zastarelo.«