Sin čovečji

»Ja govorim o evoluciji.«

Hanmer se blago namršti. »Možemo li sada da se rastvorimo. Imam toliko toga da vidimo.«

Klej se sagnuo i iščupao iz zemlje onaj odvratni korov od prošle noći. »Reci mi barem o ovome nešto.

Tri stvorenja su ovuda prošla, i ovo je izniklo na mestu...

»Da.«

»Kakva su to stvorenja bila? Posetioci sa druge planete?«

»Ljudi«, uzdahnu Hanmer.

»I oni? Različite forme?«

Pre nas. A posle vas. Uhvaćeni u vremenski protok, takođe.«

»Kako smo se mi mogli razviti u njih? Ni u bilion godina čovek se ne bi mogao promeniti toliko mnogo. A onda se vratiti u oblik sličan mom. Jer ti si meni bliži nego što su to oni. Šta je tu uzorak? I kakva je to linija razvoja? Hanmere, ja ništa ne razumem!«

»Čekaj dok vidiš ostale«, govori mu Hanmer, i počinje da se rastvara. Bled sivkasti oblak diže se sa njegove kože i obmotava ga; on postaje sve maglovitiji, mirno iščezavajući u tom oblaku. Narandžaste varnice zaiskriše iz oblaka. Hanmer, još uvek vidljiv, izgleda kao da je u ekstazi. Klej može da vidi ukrućenu palicu od mesa, koja se promolila iz proreza između Hanmerovih prepona: da, on je muško i pored svega, i pol je razotkrio u ovom trenutku zadovoljstva.

»Rekao si da ćeš i mene povesti sa sobom!« Klej uzviknu.

Hanmer klima glavom i smeši se. Unutrašnja struktura njegovog tela sada je potpuno vidljiva, mreža nerava i vena, osvetljena nekakvom unutrašnjom vatrom, počela je da zrači crvenim i zelenim i žutim sjajem. Oblak se širi i, iznenada, i Klej se zatiče u njemu. Čuje se sladak piskav zvuk: njegovo sopstveno tkivo i vlakna počinju da ključaju. Hanmer je nestao. Klej je počeo da se vrti, potom da se širi, i razređuje; vidi svoje unutrašnje organe, čuje njihov rad – izuzetna mešavina slika i tonova; ovo je zeleno i uljasto, ono crveno i lepljivo, ovde nekakva siva sunđerasta masa, tamo tamnoplava spirala; sve je tako zrelo, tako bujno, u ovim poslednjim trenucima pred iščeznuće. Uzbuđen je, predoseća avanturu. Oseća da se uznosi gore, i širi, da se preliva preko granice svog bića, i razliva iznad lica zemlje; oseća kako postaje beskrajno velik, i beskrajno lak, gotovo bez težine; oseća kako se nadnosi nad kilometre i kilometre zemlje, kako je svojim bićem pokrio mnoge države, čitava kraljevstva, Hanmer je pored njega. Zajedno se šire. Oseća sunčevu toplotu na gornjim slojevima svog ogromnog novog tela. Ona čini da molekuli od kojih je to telo sastavljeno radosno zaigraju, i počnu da skakuću, uz praske i fijuke. Klej je svestan da elektroni, koji se ogromnom brzinom kreću u svim pravcima, dobijaju sve veću i veću energiju. Zik! Zviz! Fiju! On lebdi. Klizi. Sebe sada vidi kao ogromni sivi ćilim koji se leluja kroz vazduh. Umesto ukrasnih resica po ivicama tog ćilima, on ima stotine očiju, a u centru ćilima, na mestu glavne šare, nalazi se ogromna, gusto spletene moždana masa, koja svetli, tiho bruji, i svime upravlja.

Vidi scenu od prošle noći: dolinu, livadu, planine, potok. Sadržaj vizije se menja kako se oni sve više uspinju, i tada, najednom, kao da počinje da pada – osećaj od koga su ga prošli žmarci. Strmoglavljuje se u predeo pun reka i stena, pun oštrih planinskih vrhova što štrče iz tla poput zuba, pun zaliva, jezera i rtova. Nekakve prilike promiču dole. To su ona tri kozolika stvorenja: mrmljaju nešto i prde ispod široke krošnje kaučukovog drveta. Tu su i šest bića Hanmerove vrste, koja u parovima, vesela, stoje na ivici zlatnog ribnjaka. Tu su i noćne gliste, zaspale pod zemljom, tu je i divlje stvorenje sa šiljastim zupcima umesto zuba u vilici, tu je i nešto do ramena ukopano u tlo, nešto što zrači svečanim, punim strasti mislima. Izleće i četa krilatih stvorenja, ptica, ili slepih miševa, ili čak reptila, i ta bića lete u postojanoj formaciji prema gore, zamračivši svojim letom nebo; ova krilata stvorenja proleću Klejovim telom, od njegovog dna pa sve do vrha, kao milion vrelih metaka, i gube se u visinama iznad oblaka. Tu su i mrzovoljna inteligentna bića koja borave u mulju tamnih bazena. Tu su i razbacani kameni blokovi, možda kakva davna ruševina. Klej ne vidi ni jednu čitavu građevinu, ne vidi nidgde ni puteve. Na svetu izgleda nema ni jednog bitnijeg čovečjeg traga. Svuda je proleće; iz svega pupi život. Valjajući se kao olujni oblak, Hanmer se smeje i uzvikuje: »Da! Prihvati to!«

I Klej prihvata.