Sin čovečji

Spreman je da poveruje da to riba moli za svoj život. Ali, purpurna senka pada po njemu; on ovde izgleda nije sam. Okrenuvši se, ugleda mršavu i vitku priliku. Otuda znači glas. »Ja sam Hanmer«, kaže pridošlica. »A riba, molim te, baci ribu nazad u vodu. Ona ti neće biti potrebna.« Dok govori blago se osmehuje. Da li je to osmeh? Da li su to usta? Oseća da je najbolje da posluša Hanmera. Baca ribu nazad u potok. Lupivši obesno repom po površini, riba zaroni i nestade u vodi. On se okrete Hanmeru i reče: »Nisam ja ni želeo da pojedem tu ribu. Ali, veoma sam gladan. Uz to, izgleda da sam se izgubio.«

»Daj mi svoju glad«, odvrati mu Hanmer.

Hanmer nije čovek, ali srodstvo je više nego očigledno. Velik je kao neki ižđikali dečak, a njegovo telo, premda tanko, ne izgleda krhko. Glava mu je velika, ali i vrat mu je čvrst, a ramena široka. Na telu nema ni jedne dlake. Koža mu je zlatno-zelena i podseća na visokokvalitetnu savitljivu plastiku. Oči su mu skerletne kugle, smeštene iza ustreptalih providnih kapaka. Nos ima povijen, uskih, gotovo zatisnutih nozdrva; usta su mu uski prorez, oivičen tankim usnama, prorez koji se za vreme govora ne otvara dovoljno da bi se moglo videti šta se nalazi u njegovoj unutrašnjosti. Na rukama ima veliki broj prstiju, dok je nožnih prstiju znatno manje. Na rukama i nogama ima zglobove, ima kao i čovek laktove i kolena, ali njegovi zglobovi izgleda da su mnogo elastičniji, što mu daje beskrajnu slobodu pokreta. Jedino je Hanmerov pol malo zbunjujući. Nešto u njegovom držanju neosprono upućuje na to da je on muško, uz to nema grudi, niti bilo koju drugu vidljivu žensku karakteristiku. Ali na mestu gde bi trebalo da se nalazi polni organ on ima čudan, ka unutra okrenut, usek, koji delimično podseća na vaginalni otvor, a opet, jasno se vidi da nije to. Ispod tog useka, umesto okačenih muških muda, nalazi se samo jedna mala, čvrsta i okruglasta izraslina, čija je funkcija možda identična onoj koju vrše čovekove mošnice: kao da je cilj evolucije bio da zadrži muške polne žlezde izvan telesne šupljine, s tim da im samo da malo bolju zaštitu. Nema sumnje da su Hanmerovi preci, u nekoj davnoj eri, bili – ljudi. Ali, može li se i on nazvati čovekom? Možda pre: sinom čovečjim. »Priđi mi«, obraća mu se Hanmer, i pruža ruke prema njemu. Na njegovim rukama, između prstiju, razapeta je tanka opna. »Koje je tvoje ime, stranče?«

Mora za trenutak da se zamisli, »bio sam Klej{clay (klej) (engl.) – glina, ilovača (prim. prev.)}«, odgovara Hanmeru. Zvuk tog imena pada odskakujući po tlu. Klej. Klej. Bio sam Klej. Da, izgleda da sam zaista to bio. Hanmer izgleda zadovoljan. »Onda, dođi Klej«, govori mu blago. »Ja ću uzeti tvoju glad.« Oklevajući, Klej pruža ruke Hanmeru. Ovaj ga privuče bliže sebi. Tela im se dodirnu. Klej oseti iglice u očima i tamnu tečnost koja pojuri kroz njegove vene. Ima neobično jaku predstavu vena i arterija u vlastitom stomaku. Jasno vidi njihovu crvenu boju. Čini mu se da čuje i pulsiranje žlezda u stomaku. Najednom, Hanmer ga pušta, i on je potpuno oslobođen gladi; čak se samom sebi čudi što je pre par trenutaka hteo da pojede ribu. Hanmer se nasmeje. »Da li je sada bolje?«

»Bolje je. Mnogo bolje.«

Svojim stopalom Hanmer zagreba po tlu. Tlo se razdvoji, kao zip da se rastvori, i Hanmer se sagne i iz tog proreza izvadi sivu, kvrgastu i dosta veliku grudvu. Prinosi je ustima i siše par trenutaka. Onda je pruži Kleju, koji tu grudvu prima nesigurnim rukama. Da li je ovo test? »Jedi«, kaže mu Hanmer. »Dopušteno je.« Mada je gladi nestalo, Klej uzme da siše grudvu. Nekakav zrnast sok ulazi u njegova usta. Iznenada, plameni jezičci suknuše njegovom lobanjom, svest mu se pomrači. Hanmer pritrča, hvatajući ga baš u trenutku kada je počeo da pada, i ponovo ga zagrli; Klej oseća kako se dejstvo soka naglo gubi. »Oprosti mi«, reče Hanmer. »Nisam shvatio. Ti mora da si užasno rano.«

»Molim?«

»Jedan od najranijih, pretpostavljam. Uhvaćen u vremenski protok, kao i ostali. Mi te volimo. Želimo ti dobrodošlicu. Da li ti izgledamo jako čudno? Da li si usamljen? Da li si žalostan? Hoćeš li nas naučiti stvarima? Da li ćeš nam se dati? Hoćeš li nas obradovati?«

»Kakav je ovo svet?«

»Svet. Naš svet.«

»Moj svet?«

»Bio je. I može da bude.«

»Koja je era?«

»Dobra.«

»Da li sam ja mrtav?«

Hanmer se prigušeno nasmeja. »Smrt je mrtva.«

»Kako sam dospeo ovde?«

»Uhvaćen, dakle, u vlastitu budućnost? Koliko daleko u budućnost?«

»Zar je to važno?« pita Hanmer, koga su ova pitanja izgleda počela da zamaraju. »Dođi Klej, rastvori se zajedno sa mnom, i započnimo naše putovanje.« Ponovo hvata Kleja za ruku. Ovaj se trgne. »Čekaj«, promrmlja. Jutro je već podmaklo i potpuno se razdanilo. Nebo je opet onako bolno plavo, a sunce je nalik na ogromni gong. On uzdrhta. Približava svoje lice Hanmerovom, i pita ga: »Ima li ovde još nekog kao ja?«

»Ne.«

»Da li si ti čovek?«

»Naravno.«

»Ali si vremenom izmenjen, zar ne?« .

»O, ne«, odgovara Hanmer. »Ti si izmenjen vremenom. Ovde ja živim. Ti si nas posetio.«