Sin čovečji

Izašao je iz vode i zatekao se na ivici raja. Sunce je opasano zelenim razdraganim svetlom; vazduh je blag i sladak; ptice pevaju; biljke svetlucaju u sreći. Nakon Leda, nakon Vatre, nakon Teškog, gotovo ne može da poveruje da ga je sudbina ovde dovela. Vidi samog sebe opruženog na prijateljskom ćilimu blagošumeće trave; vidi sebe okupanog vedrom toplinom; pozdravlja obnavljanje svog izmrcvarenog tela. Kreće napred. Čuje se zvuk podrugljivog jecanja. Pred sobom kao da oseti prepreku, i nešto ga odbaci unutrag. Postoji li neki nevidljivi zid oko ovog rajskog vrta? Ne. Ne. On može da uđe unutra. Ali polako. Vrlo. Polako. Ovo je takođe jedna oblast nelagode. Ovo. Takođe. Dospeo je u Polako.

Vazduh je prozirna melasa. On je njome zarobljen. Ovde neće biti trčanja, ovde se može samo mirno, svečano kliziti po tlu. Kolena koja se lako podižu, ramena na kojima nema nikakve težine, kosa što slobodno lebdi u vazduhu – u početku ga je sve to radovalo. Ali osećaj prijatnosti brzo bledi. On otkriva i nelagodu. Mozak užurbano radi, šalje nestrpljive komande, a telo nije u stanju da na njih odgovori. Neizvršene komande kruže njegovim nervnim sistemom, i to ga onespokojava. Hoće da zastane i ubere jedan cvetak, i taj pokret zaustavljanja čini se tako nagao kao da je čelom udario o stakleni zid. Začuje zvuk, pokušava da se okrene, i mora da se bori protiv tajnog zagrljaja koji mu to otežava. Svaki pokret je izazov; svaki znači frustraciju. Na ovom mestu nema bola, ali isto tako nema ni slobode.

Prođi onda kroz ovo mesto, i napusti ga? Da, naravno. Ali, koliko dugo će prolazak trajati? Pokušava da se prilagodi. Pokušava da uguši svaku iritirajuću nestrpljivost u sebi. I klizi. Klizi. Klizi. Ide gore, spušta se dole, blago, blago, nastojeći da bar on sam ne stvara otpor sredini koja sama po sebi znači otpor. Uprkos sebi, on počinje da se nervira. Želi da prodre kroz tečni zlatni vazduh. Zaboravlja se i pokušava da ubrza svoje kretanje. I ne stiže, naravno, nikud. Sve u njemu vri. Znoji se. Sve oko njega je ljupkost i lepota; drveće se ljupko njiše, nebo je medeno, svetlost uzvišena. Ali, on je zarobljen.

A ovo mesto, sada i to shvata, ima moć koja postepeno raste.

Kreće se sve sporije i sporije. Zagrljaj vazduha iz časa u čas postaje sve čvršći. Viskoznost vazduha se povećava. Kretanje leganim pokretima gubi i poslednji prizvuk prijatnosti: Kleja sada obuzima strah. Dizanje noge sada predstavlja napor. Pomeranje lakta znači pravu bitku. Učiniti jedan korak isto je što i mali rat. Ovde nema užasnog pritiska i težine kakvu je osetio u Teškom, ali ova puzeća nepokretnost u suštini znači isto; bezbolno i nežno ovo mesto će ga dovesti do konačne nepokretnosti. Hvata ga panika. Pokušava da ubrza hod. Ali to samo uveća njegov jad. Što se više on napreže, sve čvršće biva vezan otporom sredine. Koliko će dugo još moći da se pokreće? Hoće li se sasvim zaustaviti, i postati živa statua na ovoj jelisejskoj poljani? Korak. Korak. Korak. Napreže se da bi pomerio nogu. Nevidljivi zid je svuda oko njega. On pritiska njegov nos. Oseća ga na usnama. Pokušava da se nagne, i tako u obliku klina da krene napred, kroz ovaj lepak. Možda da proba postrance, prvo ramenom? Prolaze čitavi minuti dok on ne uspe da se okrene za devedeset stepeni. Konačno dospeva u taj položaj. Naginje se i ramenom naleže na ovaj svetlucavi vazduh. Gura. Pritiska. Ali, još više samog sebe usporava.

Sada jedva da se uopšte pokreće.