Sin čovečji

To mu polazi za rukom tek iz petog pokušaja: oslanja se na kolena i laktove, izdiže stražnjicu, testise mu tlo snažno vuče prema dole, oseća krckanje kičme, škripanje u vratu, gore, gore, još jedan napor – konačno se podigao na noge. Teško diše. Kreće. Lako pronalazi put kuda je došao, jer su u tlu iza njega ostale utisnute sope, i to utisnute najmanje pet centimetara u dubinu. Prati trag svojih stopa, nadajući se da će tako izaći odavde. Ali gravitacija se ne smanjuje zajedno sa njegovim udaljavanjem od središta Teškog. Naprotiv, gravitaciono privlačenje je iz časa u čas sve jače. Procenjuje da je do sada prešao pola puta do mesta gde je ova težina počela; pa ipak, on ne oseća postepeno slabljenje sile koja ga pritiska, iako je ta sila postepeno rasla kako je ovamo dolazio. Promena pravca kretanja nije mu ništa donela. Sada čak i disanje postaje prava borba. Grudni koš neće da se podigne osim uz krajnje naprezanje; pluća se šire teško kao da su od gume. Obrazi mu se tegle i spuštaju prema ključnim kostima. U grlu kao da ima kamen. Suv glas iz daljine objavi: »Intenzitet privlačenja je funkcija trajanja tvoje izloženosti njemu, a ne tvoje blizine centru privlačnog tela.«

»Privlačnog tela?« pita se on, ne razumevajući. »Kakvog tela? Čijeg tela?« Premetnuvši ove reči još nekoliko puta u svojoj glavi, on konačno shvati. Zakoni fizike ne važe za ove fenomene. Ali sada barem zna da će, ako se ovde zadrži suviše dugo, on biti potpuno spljošten. Postaće tanki sloj molekula koji je nanesen na tlo poput Novembarskog mraza. Mora otići odavde.

Ali sada je sve mnogo teže.

Više ne može da. stoji uspravno. Glava mu je preteška i povija njegova leda; kičma se savija uz škripu i krckanje. Mora da puzi. Sa mukom se odupire iskušenju da se potpuno opruži po tlu i podlegne pritisku ove jezive sile.

Nebo je svučeno dole, i poleglo je po njemu. Sivi olovni štit pritiska njegova leda. Kolena mu uranjaju u tlo. On puzi. Puzi. Puzi. Puzi.

»Hanmere, pomozi mi!« vikne.

Njegove reči su teške poput olova. Klize mu sa usana i padaju na tlo.

»Ninamen! Ti! Serfis! Neko!«

On puzi.

Oseća jeziv bol u kukovima. Boji se da od silne težine testisi ne probiju kožu u kojoj se nalaze. Njegovi nokti takođe reaguju na privlačenje. Njegove kosti se razdvajaju na laktovima i kolenima. Puzi. Puzi.

On i dalje puzi.

Njegovo grlo je kamen. Očne jabučice su dva kamena. Usne su mu kamene. Ruke uranjaju u tlo. Sa mukom ih vadi napolje iz tla. Na izmaku je vlastitih snaga. Poginuće. Umreće laganom i odvratnom smrću. Sivi plašt neba ga gnječi i mrvi. Prignječen je između zemlje i vazduha. Teško je breme na njemu. Teško. Teško. On puzi. Vidi samo parče golog tla koje je tik ispod njegovog nosa.

Vidi vodu.

Stigao je do jezera. Glatka siva tečnost čeka na njega. Dođi, uđi u mene, ona ga doziva. Zbaci svoj teret. Na mojim grudima nema težine. Samo, da li je u stanju da pređe taj poslednji metar. Usne mu dotiču vodu. Grudi grebu po tlu. Polaže lice na površinu jezera: voda ga blago miluje po obrazu. Mrda se, meškolji, grči, izvija, dahće, on, crv gravitacije koji se bori za svoj opstanak. Još dvadeset centimetara. Petnaest. Deset. Oseća hladnoću na grudima. Težina. Teža. Trza se. Još centimetar. I...

I on plovi.

Da li je ovo voda? Izgleda tako gusta, tako opipljiva. On zapliva, slobodan od tereta koji je pretio da ga zgnječi; mrda nogama, širi ruke. Srce mu ubrzano tuče. Tutnji. No, sada sam ovde, ali gde se ja to uistinu nalazim? Što se ovde duže zadržava, čini gore samom sebi, jer je verovatno još uvek izložen dejstvu sile Teškog; uticaj gravitacije se iz časa u čas nagomilava, i kada on izađe iz bazena, može istog časa biti spljošten, pretvoren u dvodimenzionalnu figuru. Ali, mora li on da izlazi iz bazena? Možda ima i neki drugi put? Uzima vazduh u pluća.

Zaranja u vodu.

Dole se spušta dosta lako. Voda ga prihvata. Prolazi kroz slojeve sivkaste vođe prošarene sunčevim zracima. Stiže do dna. Tu na dnu, između stena, otkriva jednu pukotinu dovoljno široku da se u nju uđe. Mada oseća da mu pluća gore, on ulazi u tu pukotinu. Obuzet grozničavim uzbuđenjem pliva napred. Sada se kreće horizontalno, paralelno sa jezerskim dnom. Da nije ovo tunel bez izlaza? Hoće li ovde umreti, roneći kroz ovaj uzani prolaz, i da li je to lepša smrt od one da bude zgnječen pod silom gravitacije? Pliva. Pliva. Pliva. Pred sobom vidi svetlo. Uspinje se, pliva prema površini. Izranja.

21