Sin čovečji

I zaista to čine. Klej sada vidi grupu Uništavača na udaljenom kraju ove pepeljaste oblasti. Spaljena oblast se tamo završava, ali je oni proširuju sa istom vrstom revnosti sa kojom su rasprostirali led. I ponovo posao obavljaju u nekoliko faza. Nekoliko njih je isprednjačilo i ušlo u džunglu obraslu bujnom i gustom vegetacijom. Njihov zadatak je da prekinu životne procese i oni to čine oštrim, neprijateljskim naletima. Za njima ide druga grupa ovih razoritelja. Oni sišu i izvlače sav sok i svu vlažnost iz izvaljenog drveća i iščupanog rastinja, lišavajući ga na taj način svake životnosti. Nakon ovog zahvata u vazduhu još par trenutaka lebde isparenja od biljnih sokova, a zatim se ona povlače dublje u šumu; isušivanje nezadrživo napreduje. Čim je izmaglica od ovih isparenja nestala, počinje pravo uništavanje: plamenom. Stručnjaci za paljenje hodaju između pripremljenog, sasušenog drveća. Oni su u stanju vatrene ekstaze: varnice vrcaju sa njihovog sivog krzna, i sve ih obavija magličasti veo naelektrisanog sjaja. Varnice padaju svuda unaokolo; drveće zahvata plamen; počinje vladavina vatre. Vruć vetar duva prema džungli, terajući pred sobom životinje, koje se sklanjaju dublje u džunglu. Klej je užasnut efikasnošću njihovog rada.

»Koji je vaš konačni cilj?« upita on.

»Da uvećamo Vatru do planetarnih razmera.«

»Ali to, nema sumnje, protivreči vašem programu da proširite teritoriju Leda.«

»Da, protivreči«, spremno priznaju Uništavači.

»Kako onda mirite ovu protivrečnost?«

»Vatra se širi prema Ledu, Led raste prema Vatri. Kada se ovo dvoje sretnu, tada ćemo eventualno korigovati naše programe.«

»A u međuvremenu, trudićete se da što više prostora ovog sveta pretvorite u jednu ili u drugu oblast.«

»Tvoje rezonovanje je za svaku pohvalu.« Oni ga guraju prema napred, van zone ohlađenog pepela, u deo džungle koji je bio u plamenu pre neki dan. Oseća toplotu pod svojim stopalima. Tragovi od blata na njemu sada su prevučeni još i slojem od čađi. Njegovi prsti, obloženi karbonskim česticama, klize jedan uz drugi. Oseća nalete vreline iz upravo zapaljenog sektora. Sočni plameni jezičci izvijaju se sa zapaljenog tla. Povremeno se snažni i izduženi plamenovi sa vrhova drveća obruše na tlo, rasprskavajući žar na sve strane. Lica njegovih pratilaca sijaju od zadovoljstva. On ih pažljivo posmatra, vrebajući priliku za beg. Ali oni ga odvode još dublje u Vatru. Ovde sada ne vidi ništa što nije izgorelo. Čuje pesmu vetra koji donosi novi kiseonik, podstičući time gorenje. Vidi ugljenisane gomile na sve strane_; Pedesetak metara ispred njih vidi se nekakva ogromna jama; kosina koja vodi do jame pokrivena je pocrnelim kamenjem; njena unutrašnjost ima oblik levka, podseća na krater, a dno joj se gubi u mračnom bezdanu. Ovo mora da su sama usta pakla. Hoće li ga baciti u taj bezdan? on stoji zajedno sa njima na rubu ove jame. Dole u dubini se vide nekakve figure, stvorenja koja se odlučno kreću duž zida ovog kratera. Ta stvorenja su pocrnela, potpuno su pokrivena garežom i čađi, i Kleju je teško da odredi kojoj vrsti ona pripadaju. Moglo bi se jedino reći da pripadaju, bez sumnje, vrsti prokletih. Tih stvorenja ima najmanje hiljadu, hodaju jedno iza drugog, i po uzanom puteljku se spuštaju u ovaj sumporni ambis. Klej zastaje, prikuplja snagu, nadajući se da će biti u stanju da se otrgne ovoj dvojci Uništavača kada ga oni zgrabe da bi ga bacili u ambis. Ali ovi kao da su potpuno zaboravili na njega. Pažljivo, poput umornih planinara kada silaze niz planinsku kosinu, ova dva Uništavača kreću dole u krater. Hodajući nagnuti, stavljajući nogu pred nogu, oni počinju da silaze u jamu. Stojeći na rubu kratera, ispod užarenog neba, on posmatra njihov silazak. Uskoro oni nisu veći od pasa, i čestice ugljena počinju da se hvataju na njihova sjajna siva krzna. Kreću se mirno, ne gubeći korak; njihova snažna i moćna tela održavaju savršenu ravnotežu. Izgubio ih iz vida kada se iz kratera podigao jedan oblak sivog dima; kada ih je ponovo ugledao, oni su bili već prilično duboko u jami, gotovo na nivou po kom su se vukle one pocrnele spodobe. Sada su im čitava tela bila pokrivena gustim slojem ugljena. Do njegovih nozdrva dopire miris spaljenog krzna. Čuje se i tutnjava iz dubine zemlje. Bledi plamenovi odbleskuju se na nebu iznad njegove glave. Gde su Uništavači? Jesu to ona dva prljava majmuna što šljapkaju po pepelu tu dole u krateru? One nagaravljene veverice? Više ne može da ih raspozna; oni su zauzeli mesta među ostalim crnim stvorenjima, i izgubili se u tom mnoštvu. Oblaci teškog dima sve ih zakloniše od njegovog pogleda. Krater postaje mutan, i iz njega izbijaju teška isparenja.

Sam je.