Tornjevi ponoći

Toplina koju Min oseća nije izazvana sunčevim zracima.

„Kako možeš da samo sediš?“, htede da čuje Ninaeva.

Min okrenu glavu. Prozor je bio širom otvoren, a zidovi Kamena debeli. Min je sedela na prozorskom okviru tako da su joj noge bile povijene u kolenima, a bosi tabani dodirivali suprotni zid. Čizme i čarape bile su joj na podu, pored naslaganih knjiga.

Ninaeva je koračala po sobi. Kamen Tira izdržao je opsade i oluje, ratove i suše, ali Min se pitala je li ikada preživeo išta nalik ljutitoj Ninaevi al’Mera. Tamnokosa Aes Sedai je poslednja tri dana ljutito hodala hodnicima kao gromonosni oblak, zastrašujući Branitelje i prestravljujući sluge.

„Tri dana“, reče Ninaeva. „Nema ga tri dana! Poslednja bitka je pred nama, a Ponovorođeni Zmaj se izgubio."

„Nije se izgubio", tiho reče Min. „Rand zna gde se nalazi."

„I ti to znaš", britko i šturo odbrusi Ninaeva.

„Ninaeva, neću da te odvedem do njega."

„A zašto da ne? Zacelo ne možeš da..."

„Potrebno mu je da bude sam."

Ninaeva zaćuta, pa priđe jednom stočiću u uglu i nasu sebi šoljicu rashlađenog tremalkinškog crnog. Rashlađeni čaj. To joj deluje tako čudno. Čaj bi trebalo da greje kada je hladno.

Min se opet zagleda ka severu, u daleke oblake. Sudeći po onome što oseća kroz vezu, gleda pravo u njega. Je li možda u Andoru? Ili u Krajinama? Isprva je bila na iskušenju da ga potraži pomoću te veze s njim, i to onda kada je osetila onu groznu patnju. Bol jači od onoga u ranama na njegovom boku. Patnju, bes i očaj. U tim trenucima Rand je delovao opasnije nego ikada. Čak ni one noći - kada je klečao nad njom i davio je jednom rukom - nije bio tako zastrašujući.

A onda...

Nasmešila se. A onda je došla toplina. Zračila je iz veze kao uteha iz zimske vatre u ognjištu. Dešava se nešto predivno, što je ona i ne znajući iščekivala.

„Ninaeva, sve će biti u redu", reče joj.

„Kako to možeš da kažeš?" Žena srknu gutljaj čaja. „On nije uništio Ebou Dar, ali to ne znači da nije opasan. Čula si šta se umalo desilo s Tamom. Njegovim rođenim ocem, Min."

„Čoveka ne bi trebalo da osuđuju zbog onoga što je umalo uradio, Ninaeva. Zaustavio se."

„Nije se zaustavio kod Natrinove humke."

„To je bilo nužno."

„U to vreme nisi tako mislila."

Min duboku odahnu. Ninaeva u poslednje vreme zapodeva svađu s njom; svakako ima razloga da bude napeta. Njen suprug jaše u smrt. Ponovorođeni Zmaj.- čovek kojeg ona i dalje smatra svojim štićenikom - sam tumara ko zna kuda, a Ninaeva ništa ne može da učini. A ako postoji nešto što Ninaeva mrzi, onda je to da bude bespomoćna.

„Ninaeva“, kaza joj Min. „Ako ovo potraje još neko vreme, odvešću te do njega. Obećavam ti.“

Aes Sedai je ošinu pogledom, „Još neko vreme?"

„Nekoliko dana.“

„Za nekoliko dana, on bi mogao da sravni Kairhijen sa zemljom."

„Ninaeva, zar zaista misliš da bi on to učinio?“, tiho upita Min. „Zaista?“

„Mislim li?“ Ninaeva čvrsto stisnu šolju i zagleda se u njen sadržaj. „Nekada bih se nasmejala na takvu pomisao. Znala sam Randa al’Tora, kao i dečaka koji je i dalje u njemu. Ali prestravljena sam od čoveka u kog se pretvorio. Stalno sam mu govorila kako mora da odraste. A onda... a onda je odrastao." Ona vidno zadrhta.

Min zausti da joj odgovori, ali pažnju joj privuče nekakav pokret. Dve Device - Surijal i Lerijan - stražarile su pred otvorenim dovratkom koji je vodio u hodnik; okrenule su se da gledaju nekoga kako se približava. U poslednje vreme, Device su uvek negde blizu Min.

Trenutak kasnije, u sobicu uđe Serena Nemdal. Minine odaje u Kamenu nisu velike - retko ih koristi, pošto umesto toga boravi s Random. U njenoj primaćoj sobi je jedan debeli plavo-beli tepih i stočić od trešnjevog drveta, ali malo šta pored toga.

Serena je tamnu kosu nosila upletenu s mnogobrojnim đinđuvama, kao po običaju, a pletenice su joj uokvirivale bezmalo savršeno lice. „Kecuejn Sedai", kaza Serena, „ima potrebe za tobom."

„Ma je li tako?", upita Ninaeva. „Pa, možda bi Kecuejn Sedai mogla da...“

„Alana je nestala", spokojno nastavi Serena. „Izgubila se iz svojih odaja. Branitelji, oni kažu da je nisu videli kako odlazi, a nije bilo nikakvih tragova kapije."

„O. Pa, hajdemo onda." Ninaeva izjuri iz odaje.

„Kad ti kažem, ništa nisam osetila", govorila je Korela. Smešila se i lupkala prstom po nosu. „Ne znam kako je otišla, sem ako ne misliš da je nekako izumela letenje - što, usudila bih se da kažem, i ne bi bilo tako nerazumno, uzevši u obzir šta se sve u poslednje vreme dešava."

Glupača, pomislila je Kecuejn, bezizražajno gledajući Korelu. Nehajnost ove žene je čak prijatnija od uobraženosti nekih drugih Aes Sedai, ali Kecuejn danas nema strpljenja za nju.

Žuta slegnu ramenima, i dalje se smešeći, ali ništa više ne reče. Kecuejn se podboči, šestareći pogledom po maloj odaji. Mesto za sanduk za odeću, ležaj za spavanje i stočić. Kecuejn bi očekivala da jedna Aes Sedai zahteva nešto više, čak i u Tiru. Naravno, Alana retko kada otkriva svoju povezanost sa Zmajem. Većina i ne zna za to.