Tornjevi ponoći

Dve druge Aes Sedai - Rafela Sindal i Bera Harkin - stajale su po strani. Bera je kazala da je osetila Alanu kako usmerava, ali ništa zahtevno. Svakako nedovoljno da se otvori kapija.

Plamen spalio tu ženu! Kecuejn je mislila da drži Alanu u šaci, uprkos njenoj skorašnjoj tvrdoglavosti. Očigledno se namerno iskrala. U sanduku nema odeće, a pisaći sto je skoro potpuno čist. Ostala je samo prazna mastionica.

„Ništa ti nije rekla?“, upita Kecuejn.

„Ne, Kecuejn Sedai“, odgovori Bera. „Već nedeljama nismo razgovarale, sem u prolazu. Ja... pa, jesam je često čula kako plače u svojoj sobi.“

„O čemu se ovde radi?“, začu se novi glas. Kecuejn baci pogled prema dovratku kada Ninaeva stiže i pogleda je pravo u oči. „Ona je samo jedna osoba i koliko sam ja shvatila, bila je slobodna da ode kada god poželi."

„Fuj“, odbrusi Kecuejn. „Ta devojka nije samo jedna osoba. Ona je alatka. I to važna." Onda priđe stolu, držeći list hartije koji su pronašle u prostoriji. Bio je presavijen i na jednoj starni zapečaćen krvavocrvenim voskom. „Prepoznaješ li ovo?"

Ninaeva se namršti. „Ne. Zar bi trebalo?"

Laže li ili govori istinu? Kecuejn mrzi što ne može da veruje rečima žene koja sebe naziva Aes Sedai. Ali Ninaeva al’Mera nikada nije uzela u ruke Štap zakletvi.

Te oči delovale su iskreno zbunjeno. Ninaeva bi trebalo da bude od poverenja; ponosi se svojom iskrenošću. Sem ako to nije paravan. Ako nije Crna.

Oprezno, pomislila je. Na kraju ćeš postati nepoverljiva kao onaj mladić. Ninaeva nije dala tu poruku Alani, što je isključilo poslednju dobru teoriju u vezi s poreklom hartije koju je imala.

„Pa, Kecuejn Sedai, šta je to?“, zatraži da čuje Ninaeva. Bar se poslužila počasnim nazivom, ali Kecuejn svejedno umalo da ne prekori tu devojku zbog glasa kojim joj se obratila. Međutim, istini za volju, na ivici je ludila od osujećenosti isto koliko i Ninaeva. Ima trenutaka kada su takva osećanja opravdana. Jedan od tih trenutaka je kada je čovek suočen s krajem sveta, a Ponovorođeni Zmaj je potpuno razularen.

„Nisam sigurna", reče Kecuejn. „Pismo je otvoreno u žurbi - hartija pocepana. Bačeno je na pod, a poruka u njemu uzeta, skupa sa odećom i najosnovnijim potrepštinama."

„Ali zašto je to bitno?" upita Ninaeva. Iza nje Min skliznu u sobu, a dve Device zauzeše stražarski položaj pored vrata. Je li Min otkrila pravi razlog zašto je Aijeli prate?

„Zato, Ninaeva", reče joj Min, „što je ona put do njega.“

„Ninaeva frknu. „Ona nije bila od išta veće pomoći nego ti, Min.“

„Ma koliko ti bila ubedljiva, Ninaeva", zajedljivo joj reče Kecuejn, „Senka ume da privoli ljude da budu predusretljiviji."

Ninaeva pocrvene kao bulka, pa zagunđa sebi u bradu. Alana može da bude putokaz prema Ponovorođenom Zmaju. Ako su je otele sluge Mračnoga, Rand neće moći da se sakrije od njih. Njihove zamke bile su više nego dovoljno smrtonosne i kada su morali da ga mame i navode u njih.

„Bili smo budale", kaza Ninaeva. „Trebalo je da je čuva stotinu Devica."

„Izgubljeni su i ranije znali gde da ga nađu", kaza Kecuejn, mada je u sebi bila saglasna s njom. Trebalo je da se postara da Alana bude pod boljom stražom. „A on je preživeo. Ovo je samo još jedno na šta moramo da pazimo." Uzdahnu. „Može li neko da nam donese malo čaja?"

Bera je otišla po čaj, mada se Kecuejn zapravo nije potrudila da stakne nekakav uticaj kod te žene. Pa, izgleda da glas koji je prati nečemu vredi.

Bera se ubrzo vratila; Kecuejn je izašla u hodnik da razmisli. Prihvatila je šoljicu, pripremajući se za gorak ukus - tražila je čaj delimično i zbog toga što joj je bio potreban trenutak da razmisli, a žena praznih ruku često deluje bojažljivo.

Prinese čaj usnama. Šta sada? Da pita Branitelje na straži pred kapijama Kamena? Alana je sinoć - pošto su je pritisnuli - potvrdila da je Al’Tor i dalje na istom mestu. Negde na severu, možda u Andoru. Tri dana. Šta li taj glupi mladić...

Kecuejn se ukoči. Čaj je dobrog ukusa.

Zapravo, predivan je. Savršeno zaslađen medom. Malčice gorak i opuštajućeg ukusa. Prošle su nedelje, a možda i meseci otkad je Kecuejn probala čaj koji se nije pokvario.

Min oštro uzdahnu i hitro se okrenu prema severnom delu grada. Dve Device u dovratku nestadoše za tren oka, jureći niz hodnik. Kecuejnine sumnje bile su potvrđene; to što su tako pomno čuvale Min nije bilo toliko da bi nju štitile koliko da bi motrile na znakove...

„Stigao je", tiho kaza Min.

13 Ono što je postignuto

Min izlete kroz Kapiju Zmajevog zida na istočnoj strani Kamena, i pojuri preko dvorišta. Iza nje kao da je navirao čitav klan Aijela, obilazeći Min kao što krdo jelena obilazi hrast. Promicali su između prenutih Branitelja i konjušara, krećući se prema zidu skladno i brzo.

Pogađalo ju je to s kolikom je lakoćom prestižu - pre nekoliko godina se ponosila time što je u stanju da svakog mladića pobedi u ravnopravnoj trci. A sada... pa, možda je previše meseci provela bistreči knjige.