Tornjevi ponoći

Slabašna svetlost dopirala je s jedne obližnje svetiljke na stubu zabijenom usred raskršća logorskih staza. Na toj svetlosti, Met je video kako jedna prilika klizi kroz procep u šatoru. Tu priliku se bojao da će videti. Golam je ličio na čoveka - vitkog, kose boje peska i neuglednih crta lica. Jedino upadljivo na njemu bio je ožiljak na obrazu.

Taj stvor bi trebalo da deluje bezopasno; trebalo bi da ga je lako zaboraviti. Većina ljudi ne bi obratila pažnju na njega kada bi ga videli u gomili. Sve do trenutka kada im iščupa grkljan.

Met ustuknu. Njegov šator je bio podignut blizu padine, pa je on stao da uzmiče uz nju, privlačeći amajliju i njenom kožnom vrpcom je vezujući postrance za sečivo svog ašandareija. Nije baš da je to savršeno rešenje, ali vežbao je. Ta amajlija je jedino što zna da može povrediti golama. Delao je brzo, i dalje na sav glas urlajući upomoć. Vojnici neće biti ni od kakve pomoći s tim stvorom, ali golam je ranije pomenuo kako mu je naređeno da izbegava da na sebe privlači previše pažnje. Možda ga mnogo ljudi uplaši i natera da pobegne.

Stvor se i jeste pokolebao, osvrćući se prema logoru, ali onda se opet okrenu prema Metu i pođe napred. Pokreti mu behu skladni i glatki poput svile koja se vijori na vetru. „Trebalo bi da se ponosiš", prošapta. „Onaj što sada vlada mnome tebe želi više od ičega. Naređeno mi je da zanemarim sve ostale dok ne okusim tvoju krv."

Stvorenje je u levoj ruci nosilo dug bodež. S desne šake kapala mu je krv. Met se zaledi. Koga je ubilo? Ko je još mučki ubijen umesto Metrima Kautona? U mislima mu se opet ukaza Tajlin. Nije video njen leš; taj prizor je prepušten njegovoj mašti. Nažalost, Met ima bujnu maštu.

Zbog te sile u glavi, zbog mirisa krvi u vazduhu, učinio je najgluplje što je mogao. Napao je.

Urlajući u mraku, Met se munjevito okrenu napred i zamahnu ašandareijem. Stvorenje je bilo prebrzo. Izmaklo mu se ispred oružja kao da je voda.

Obiđe oko Meta kao vuk oko plena, a njegovi koraci jedva da su proizvodili ikakav zvuk po suvom korovu. Napade munjevito kao blesak i Meta spase samo nagonski skok unazad. Zatetura se, zamahujući ašandareijem. Čini se da se čuva amajlije. Svetlosti, da nije toga, Met bi već bio mrtav i krvario na tlu!

Stvor opet napade, kao tečna tama. Met divlje zamahnu i zakači golama više zahvaljujući sreći nego bilo čemu drugom. Medaljon zašišta kada dodirnu šaku tog čudovišta. Vazduh se ispuni smradom spaljenog mesa, a golam se zatetura i uzmače.

„Nisi morao da je ubiješ, plamen te spalio!", zaurla Met na njega. „Mogao si da je ostaviš na miru! Nisi tražio nju, već mene!"

Stvor se samo isceri i otkri grozna crna usta i izobličene zube. „Ptica mora da leti. Čovek mora da diše. Ja moram da ubijam." Tiho pođe napred i Met shvati da je u nevolji. Povici na uzbunu sada su već bili glasni. Prošlo je svega nekoliko trenutaka i pomoć će stići za još nekoliko. Samo još nekoliko trenutaka...

„Rečeno mi je da ih sve pobijem", tiho kaza golam. „Da bih te isterao na čistac. Čoveka s brkovima. Starog koji se prošli put umešao. Malu tamnoputu ženu koja ti je draga. Sve njih, ako te sada ne ubijem."

Plamen spalio tog golama. Otkud taj stvor zna za Tuon? Kako? To je nemoguće!

Iznenadio se toliko da je jedva stigao da digne ašandarei pre nego što je golam skočio na njega. Met opsova bacajući se u stranu, ali prekasno. Nož onog stvorenja sevnu kroz vazduh, a onda mu se oružje istrgnu iz prstiju. Met se zatečeno zablenu, a onda oseti kako se nešto obmotava oko njega, pa ga trza unazad, van golamovog dohvata.

Talasi Vazduha. Teslina! Stajala je ispred šatora, usredsređenog izraza lica.

„Nećeš moći da ga neposredno dodirneš tkanjima!" viknu Met kada ga njen Vazduh spusti nedaleko od golama. Bio bi srećan da je mogla da ga krvavo digne dovoljno visoko! Ali nikada nije video Aes Sedai kako nekoga podiže više od koraka, ili tako nešto, u vazduh.

On potrča u stranu, a golam pojuri za njim, a onda nešto veliko prolete između njih, primoravajući golama da glatko izbegava. Taj predmet - stolica - tresnu u padinu iza njih, a onda se golam okrenu kada se jedna velika klupa zari u njega i odbaci ga unazad.

Met se pribra, gledajući Teslinu, koja je nevidljivim tkanjima Vazduha posezala u njegov šator. Pametna žena, pomislio je. Tkanja ne mogu da dodirnu golama, ali mogu nešto što bi njima bacila.

To ga neće zaustaviti. Met je video to stvorenje kako vadi nož zariven sebi u nedra i pri tome ne pokazuje ništa veće uzbuđenje nego kada čovek skida čičak sa odeće. Ali sada već vojnici jure niz staze, noseći koplja ih mačeve i štitove. Čitav logor se digao na noge.

Golam ošinu Meta pogledom, pa odjuri ka mraku van logora. Met se hitro okrenu, pa se ukoči kada ugleda dvojicu Crvenruku kako ukopavaju koplja da dočekaju golamov juriš. Gorderan i Fergin. Obojica koji su preživeli ono što se desilo u Ebou Daru.

„Ne!“, zaurla Met. „Pustite ga..."