Tornjevi ponoći

„Naći ću nam nekoga da otvori kapiju", odlučno ga prekide Met. „Možda će se Verin vratiti da me oslobodi ove krvave zakletve."

„Najbolje bi bilo da se ta drži podalje", na to kaza Tom. „Ne verujem joj. Ta mi je nešto sumnjiva."

„Ona je Aes Sedai", odgovori mu Met. „Sve su one sumnjive - kao kocke na kojima tačkice nisu lepo označene - ali Verin mi se pomalo i dopada, za jednu Aes Sedai. A znaš da ja dobro precenjujem ljude."

Tom izvi obrvu, a Met se namršti na njega.

„Bilo kako bilo", nastavi Tom, „verovatno bi trebalo da šaljemo stražu da te prati kada odlaziš u grad."

„Straža mi neće pomoći protiv golama."

„Ne, ali šta je sa onim protuvama koje su te pre tri noći zaskočile pri povratku u logor?" Met se naježi. „Ono su barem bili pošteni lopovi. Samo su hteli da mi otmu kesu, što je lepo i prirodno. Nijedan od njih nije imao moju sliku u džepu. A nije ni kao da ih je moć Mračnoga izopačila tako da polude kada sunce zađe, ili nešto tome slično."

„Svejedno", kaza mu Tom.

Met se nije raspravljao. Plamen ga spalio, ali verovatno bi zaista trebalo da vodi vojnike sa sobom. U svakom slučaju, nekoliko Crvenruku.

Tabor se nalazi odmah ispred. Jedan od Elejninih pisara, čovek po imenu Nori, dao je Družini dozvolu da se utabori u blizini Kaemlina. Morali su da pristanu na to da u grad nijednog dana ne uđe više od stotinu ljudi, i takođe da se ulogore najmanje ligu od zidina, dalje od sela i da to ne bude na nečijoj obradivoj zemlji.

Razgovor s tim pisarom značio je da Elejna zna da je Met tu. Mora da je tako. Ali nije poslala nikakve pozdrave, niti čime priznala da joj je Met spasao glavu.

Na jednoj krivini, Tomova svetiljka obasja odred Crvenruku kako lenčare pored puta. Gafrin, narednik tog odreda, ustade i pozdravi. Bio je to stamen, plećat čovek, ne preterano bistar, ali oštrog oka.

„Lorde Mete!", kaza on.

„Ima li nekakvih vesti, Gafrine?" upita Met.

Narednik se namršti od razmišljanja. „Pa", zausti, „mislim da ima nečega što bi hteo da znaš." Svetlosti! Taj čovek priča sporije od pijanog Seanšanina. „Aes Sedai su se danas vratile u logor. Dok si ti bio odsutan, moj lorde."

„Sve tri?" upita Met.

„Da, moj lorde."

Met uzdahnu. Ako je bilo neke nade da će taj dan ispasti makar malo dobar, upravo je i nje nestalo. Nadao se da će one ostati u gradu makar još nekoliko dana.

On i Tom nastaviše, pa skrenuše s puta i pođoše niz stazu kroz polje kopriva i oštre trave. Korov im se mrvio pod nogama, a Tomova svetiljka obasjavala je smeđe stabljike. S jedne strane, bilo je dobro vratiti se u Andor; zbog onih gajeva kožolista i kiselog drveta činilo se skoro kao da je kod kuće. Međutim, obeshrabrilo ga je to što se vratio i zatekao kako sve deluje tako mrtvo.

Šta da radi sa Elejnom? Žene su nezgodne, a Aes Sedai još gore. Kraljice su najgore od svih - a ona je sve krvavo troje. Kako će je navesti da mu ustupi svoje livnice? Prihvatio je Verininu ponudu delimično zbog toga što je mislio da će tako brže stići do Andora, pa samim tim brže pokrenuti rad na Aludrinim zmajevima!

Ispred njega se tabor Družine prostirao na nizu brda, ušančen tako da je najveće brdo bilo u središtu logora. Metov deo Družine sastao se sa Esteanom i ostalima koji su nastavili ka Andoru, tako da je Družina opet celovita. Vatre su gorele na sve strane; u poslednje vreme nije nimalo teško naći opalo granje.

U vazduhu se osećao dim, a Met je čuo kako ljudi razgovaraju i dozivaju se. Još nije previše kasno, a Met nije odredio vreme za spavanje. Ako već on ne može da se opusti, makar njegovi ljudi mogu. Lako je moguće da im je to poslednja prilika pre Poslednje bitke.

Troloci u Krajinama, pomislio je Met. Potrebni su nam ti zmajevi. Što pre.

Met odgovori na pozdrave stražara na nekoliko postaja i rastade se od Toma, nameravajući da nađe krevet i prespava muke koje ga te noći muče. Usput je primetio nekoliko stvari koje bi mogao da promeni u logoru. To kako su šatori podignuti na padinama omogućava da odred lake konjice galopom projuri kroz hodnik između njih. To bi pokušao samo neko veoma odvažan, ali on je upravo to učinio za vreme Bitke kod Marisinske doline u drevnoj Koremandi. Pa, ne sam Met, već neko iz tih starih sećanja.

Sve više prihvata ta sećanja kao svoja. Nije ih tražio - ma šta one krvave lisice tvrdile - ali jeste platio za njih onim ožiljkom na vratu. Više puta su se ta sećanja pokazala korisnim.

Napokon stiže do svog šatora, nameravajući da obuče čisto rublje pre nego što se za tu noć premesti u drugi šator, kada začu kako ga doziva neki ženski glas. „Metrime Kautone!"

Krvavi pepeo. Skoro da mu je uspelo. Nevoljno se okrenu.