Tornjevi ponoći

„Skoro da priželjkujem da si to učinio", reče Met, dižući rukav i gurajući prst kroz rupe. „Krv se ne bi toliko videla na crnoj tkanini, ali šav će biti očigledan. To što ti voliš da nosiš više zakrpa nego tkanine na plaštu ne znači da ja hoću da te oponašam."

„A buniš se i pričaš da nisi velmoža", odvrati Tom, saginjući se da pokupi zaradu.

„Nisam!" odvrati Met. „I nema veze šta je Tuon kazala, spaljen da si. Nisam ti ja nikakav krvavi plemić."

„Jesi li ikada čuo nekog seljaka kako kuka zbog toga što će mu se videti šavovi na odeći?"

„Ne moraš da budeš velmoža da bi se lepo oblačio", progunđa Met.

Tom se zasmeja, pa ga potapša po leđima i skoči s pozornice. „Izvini, Mete. Krenuo sam nagonski i nisam shvatio da je o tebi reč sve dok nisam ugledao lice prikačeno za ruku. Ali nož mi je tada već izleteo iz prstiju."

Met uzdahnu. „Tome", sumorno reče, „u gradu nam je stari prijatelj. Onaj koji voli da ostavlja za sobom mrtve ljude iščupanih grkljana."

Tom uzrujano klimnu glavom. „Čuo sam za to od nekih gardista dok sam se odmarao. A mi smo zaglavljeni u ovom gradu, sem ako ti ne rešiš da..."

„Neću da otvorim to pismo", prekide ga Met. „Verin je mogla da ostavi uputstva da se četvoronoške vratim u Falme i ja bih to krvavo morao da uradim! Znam da mrziš to što odlažemo stvari, ali to pismo bi moglo da znači još veće odlaganje."

Tom nevoljno klimnu glavom.

„Hajde da se vratimo u logor", reče Met.

Družina je bila ulogorena jednu ligu izvan Kaemlina. Tom i Met nisu dojahali u grad - pešaci su manje upadljivi, a Met nije hteo da uvede konje u grad dok ne nađe konjušnicu kojoj može da veruje. Cena dobrih konja postaje besmisleno visoka. Nadao se da će to ostaviti za sobom nakon što izađe iz seanšanskih zemalja, ali Elejnina vojska kupuje sve dobre konje kojih može da se dočepa, a i većinu onih koji baš i nisu dobri. Sem toga, čuo je da u poslednje vreme konji umeju jednostavno da nestanu. Meso je meso, a ljudi su na ivici gladi, čak i u Kaemlinu. Met se ježi zbog toga, ali to je istina.

On i Tom su u povratku razgovarali o golamu i došli do vrlo malo zaključaka, sem da sve dignu na uzbunu i da Met počne da svake noći spava u drugom šatoru.

Met se osvrnu kada se njih dvojica uspeše na vrh jednog brda. Kaemlin je bleštao od luča i svetiljaka. Sjaj je lebdeo nad gradom kao magla, a veliki tornjevi i kule bili su obasjani tim sjajem. Pamtio je taj grad - pamtio je kako je predvodio napad na njega pre nego što je Andor uopšte postao država. Kaemlin nikada nije bilo lako osvojiti. Nimalo nije zavideo kućama koje su pokušale da ga otmu od Elejne.

Tom stade pored njega. „Čini se kao da je prošla čitava večnost otkad smo poslednji put bili ovde, zar ne, Mete?"

„Neka sam spaljen ako nije tako", reče mu Met. „Šta li nas je nateralo da potražimo one glupe devojke? Sledeći put mogu da se same spasu."

Tom ga pogleda. „Zar nećemo sada da radimo isto to? Kada pođemo u kulu Gendžei?"

„To je nešto drugo. Ne možemo da je ostavimo s njima. One zmije i lisice..."

„Ne žalim se, Mete", prekide ga Tom. „Samo razmišljam."

Tom u poslednje vreme kao da mnogo razmišlja. Stalno se vuče i miluje ono Moirainino izgužvano pismo. To je samo pismo. „Hajde", reče mu Met, opet krećući niz put. „Pričao si mi kako da izvedem da me kraljica primi."

Tom mu se pridruži na mračnom drumu. „Mete, ne čudi me to što ti nije odgovorila. Verovatno su joj ruke pune posla. Priča se da je velika sila Troloka upala u Krajine, a Andor je još podeljen zbog nasleđa. Elejna..."

„Tome, imaš li ti neke dobre vesti?“, prekida ga Met. „Ako imaš, reci mi - molim te. Baš bih da ih čujem.“

„Voleo bih da je Kraljičin blagoslov i dalje otvoren. Gil je uvek znao zanimljive sitnice i bio voljan da ih podeli."

„Dobre vesti", opet ga ponuka Met.

„Dobro. Pa, kula Gendžei je tačno tamo gde je Domon rekao. To su mi potvrdila tri druga rečna kapetana. Nalazi se odmah posle ravnice nekoliko stotina milja severozapadno od Belog Mosta."

Met klimnu, trljajući se po bradi. Osećao se kao da bi trebalo da se seti nečega u vezi s tom kulom. Srebrnasta neprirodna građevina u daljini. Put brodom, voda koja lapće trup, Domonov težak ilijanski naglasak...

Te slike su Metu nejasne; njegovo sećanje na to vreme ima više rupa nego neki od izgovora Džorija Kongara. Bejl Domon im je rekao gde da nađu tu kulu, ali Met je želeo potvrdu. Sav se ježi od toga kako se Domon klanja i ulizuje pred Lejlvin. Ni jedno ni drugo ne pokazuju preveliku naklonost prema Metu, iako ih je on spasao. Mada on i ne želi da mu Lejlvin pokazuje ikakvu naklonost. Ljubiti nju bilo bi taman jednako zabavno kao ljubiti kameni hrast.

„Misliš da će Domonov opis biti dovoljan da nam neko otvori jednu od onih kapija koje bi nas odvele tamo?", upita Met.

„Ne znam", odgovori mu Tom. „Ali mislim da je to sporedna muka. Gde ćemo naći nekoga da nam otvori kapiju? Verin je nestala."

„Snaći ću se nekako."

„Ako se ne snađeš, provešćemo nedelje putujući do tog mesta", reče mu Tom. „Ne dopada mi se..."