Tornjevi ponoći

Još je bilo rano jutro. Perin je navodno obilazio stražarska mesta, ali zapravo je samo želeo da šeta. Premestili su tabor na jednu uzvisinu duž Džehanskog druma. Tu je bilo vode i mesto beše dovoljno blizu puta da bi se držalo na oku, ali dovoljno daleko da logor može da se odbrani.

S jedne strane te livade na uzvisini neki drevni kip ležao je na zemlji ispred šumarka. Statua je odavno pala na stranu, tako da je većinom bila zakopana, ali jedna ruka se dizala iz tla, držeći balčak. Sečivo je bilo zariveno u zemlju.

„Nije trebalo da pustim Gila i ostale napred", kaza Perin. „Zbog toga ih je zarobila prva vojna sila koja je prošla."

„Ovo nisi mogao da predvidiš", reče mu Elijas. „Niti si mogao da predvidiš da ćeš biti zadržan. Gde si pa mogao da ih ostaviš? Šaidoi su dolazili s leđa, a da naša bitka kod Maldena nije prošla dobro, Gil i ostali bi bili uhvaćeni između dve vojske neprijateljskih Aijela."

Perin zareža sebi u bradu. Čizme su mu malo tonule u mokro tle. Mrzeo je taj miris izgaženog i ustajalog blata, izmešanog s natrulim biljkama. To nije ni izbliza onako gadno kao ona bolest iz Pustoši, ali čini mu se kao da je čitava zemlja na svega nekoliko koraka od toga.

Priđoše stražarskom mestu. Tu su stražu držala dva čoveka - Hju Baran i Darl Koplin. Naravno, ima još izviđača. Dvorečana u drveću, Devica koje obilaze logor. Ali Perin je s vremenom naučio da svi u taboru steknu osećaj reda ako se nekoliko ljudi postavi na vidne stražarske položaje.

Stražari ga pozdraviše, mada je Darlov pozdrav bio nehajan. Odavali su neobičnu mešavinu mirisa - bilo je tu žaljenja, osujećenosti i razočaranja. Ali i posramljenosti. Taj poslednji miris bio je slabašan, ali svejedno ga je bilo. Perin je pretpostavljao da još nisu zaboravili na navodno očijukanje s Berelajn, a Failin povratak kao da je samo povećao tu njihovu nelagodu. U Dvema Rekama čoveku se teško prašta ako izađe na zao glas zbog neverstva.

Perin im klimnu, pa nastavi dalje. Nema običaj da preterano zvanično pregleda. Ako ljudi znaju da će danas u nekom trenutku proći pored njih, gledaju da sve bude u redu. Uglavnom. Sinoć je morao nogom da mune zaspalog Berina Tejna, a uvek je obraćao pažnju na to hoće li na nekome od njih osetiti miris žestokog pića. Ne bi ga iznenadilo da Džori Kongar krišom drmne neki gutljaj dok je na stražarskoj dužnosti.

„U redu“, kaza Perin. „Beli plaštovi su zarobili naše ljude i naše zalihe." Namršti se, razmišljajući o žitu kupljenom u So Haboru kako puni trbuhe Belim plaštovima. „Možemo li da se ušunjamo i da ih oslobodimo?"

„Ne vidim nikakve potrebe za šunjanjem", javi se Grejdi iza njega. „Izvini, milostivi, ali čini mi se da ti od ovoga praviš veću nevolju nego što zapravo jeste."

Perin se osvrnu i pogleda čoveka opaljenog suncem i vetrom. „To su Beli plaštovi, Grejdi. Oni su uvek velika nevolja."

„Sigurno nemaju nikoga ko može da usmerava Jednu moć.“ Grejdi slegnu ramenima, ruku sklopljenih iza leđa dok je hodao. S tim crnim kaputom, pribadačom i sve vojničkijim držanjem, sve manje i liči na seljaka. „Niejld se oseća bolje. On i ja možemo da tučemo tu Decu sve dok nam ne daju ono što želimo."

Perin klimnu. Ni najmanje mu se ne dopada zamisao da tek tako razulari Aša’mane. Smrad spaljenog mesa u vazduhu, zemlja pokidana i razvaljena. Bili su to mirisi Dumajskih kladenaca. Međutim, ne može da priušti još jedno skretanje s puta kakvo je bilo Malden. Ako ne bude drugog izbora, izdaće tu naredbu.

Ali ne još. S taverenima nema slučajnosti. Vukovi, Beli plaštovi. Stvari od kojih je neko vreme uspešno bežao vraćaju se da ga opsedaju. Isterao je Decu iz Dve Reke. Mnogi ljudi koji su tada bili s njim sledili su ga ovamo gde je sada.

„Možda će doći do toga", odgovori Perin Grejdiju, i dalje hodajući. „Ali možda i neće. Imamo veću vojsku od njih, a pošto smo napokon skinuli onaj spaljeni vučji barjak, možda neće shvatiti ko smo. Nosimo barjak kraljice Geldana, a oni prolaze kroz Alijandrinu zemlju. Verovatno su videli potrepštine u kolima koja su naši ljudi vozili, pa su rešili da ih ’zaštite’. Malo rasprave, a možda i malo zastrašivanja, može biti dovoljno da ih ubedimo da nam vrate naše ljude."

Elijas klimnu, a činilo se kao da je i Grejdi saglasan s njime, mada Perin nije verovao sopstvenim rečima. Beli plaštovi ga proganjaju još od prvih trenutaka po odlasku iz Dve Reke. S njima nikada nije jednostavno.

Ima utisak da je kucnuo čas. Da je došlo vreme da ovako ili onako okonča svoje muke s njima.

Nastavio je obilazak, stigavši do aijelskog dela logora. Klimnu u znak pozdrava dvema Devicama koje su lenčarile na straži, delujući opušteno - ali istovremeno na oprezu. One niti su ustale niti su ga pozdravile - što je njemu sasvim odgovaralo - mada mu jesu klimnule. Očigledno je u njihovim očima zadobio veliki đi zbog toga kako je pripremio pa izvršio napad na Šaidoe.

Aijeli drže svoje straže, a on nema nikakvog razloga da ih obilazi. Međutim, svejedno je to činio. Deluje mu da bi trebalo i njih da poseti, kad već obilazi sve ostale delove tabora.