Tornjevi ponoći

Teslina Baradon nije bila lepa, mada bi mogla da prođe kao neko hrapavo drvo, s tim svojim koščatim prstima, uzanim ramenima i ispijenim licem. Bila je u crvenoj haljini, a proteklih nedelja pogled joj je izgubio onu usplahirenost i uznemirenost koje je pokazivala otkad je provela neko vreme kao damane. Tako je dobro uvežbala streljanje pogledom da bi mogla da pobedi u nadmetanju u zurenju čak i neki balvan.

„Metrime Kautone", kaza mu prilazeći. „Ja mora da pričam s tebe."

„Pa, izgleda da to već radiš", odvrati joj Met, spuštajući šatorsko krilo. Teslina mu se čak i malčice dopada, iako je svestan da mu to nije ni najmanje pametno, ali ipak nije imao namere da je pozove u šator. Ništa više nego što bi pozvao lisicu u svoj kokošinjac, ma koliko imao dobro mišljenje o rečenoj lisici.

„I pričam", odgovori ona. „O Beloj kuli vesti si čuo?"

„Vesti?", upita Met. „Ne, nisam čuo nikakve vesti. Ali glasine... njih mi je puna glava. Neki kažu da je Bela kula opet jedinstvena, o čemu ti verovatno pričaš. Ali čuo sam jednak broj glasina koje tvrde da je i dalje zahvaćena ratom. Kao i to da se Amirlin borila u Poslednjoj bici umesto Randa i da su Aes Sedai rešile da stvore čitavu vojsku tako što će izroditi vojnike, ali sam čuo i to da su leteća čudovišta napala Belu kulu. To poslednje su verovatno samo priče o rakenima, koje su nekako došle s juga. Ali mislim da ona glasina o tome da Aes Sedai odgajaju vojsku nedonoščadi može biti verodostojna."

Teslina ga bezizražajno pogleda. On nije skretao pogled. Sva sreća što je Metov otac oduvek za njega govorio da je tvrdoglaviji od plamenog panja.

Za divno čudo, Teslina uzdahnu, a lice joj poprimi blaži izraz. „Ti si, naravno, s pravom sumnjiv. Ali takve vesti ne možemo da zanemarimo. Čak i Edesina, koja je glupo stala na stranu pobunjenica, da se vrati želi. Nameravamo da krenemo sabajle. Pošto ti je navika da spavaš dokasno, želela sam da dođem noćas da bih ti zahvalila."

„Šta da bi se?"

„Zahvalila, gazda Kautone", zajedljivo odvrati Teslina. „Ovaj put nije bio lak ni za koga od nas. Bilo je trenutaka... napetosti. Ne kažem da sam saglasna sa svakom odlukom koju si doneo. To ne menja činjenicu da bih bez tebe i dalje bila u seanšanskim rukama." Zadrhta. „U trenucima kada se osećam samouverenije, pretvaram se da bih im pružala otpor i s vremenom utekla sopstvenim snagama. Čoveku je važno da održava neke lažne slike o sebi, zar se nećeš složiti?"

Met protrlja bradu. „Možda, Teslina. Zaista, možda."

Za divno čudo, ona mu pruži ruku. „Upamti, ako ikada dođeš u Belu kulu, tamo ima žena koje si zadužio, Metrime Kautone. Ja ne zaboravljam."

On joj prihvati ruku. I na dodir je bila koščata kao što je na izgled, ali je zato bila toplija nego što je očekivao. Nekim Aes Sedai led teče kroz vene - to je sigurno - ali druge nisu tako strašne.

Ona mu klimnu glavom. I to s poštovanjem. To skoro da je bio naklon. Met joj pusti ruku, osećajući se onespokojeno kao da mu je neko izmakao tlo pod nogama. Ona se okrenu da se vrati ka svom šatoru.

„Biće vam potrebni konji", reče on. „Ako sačekate sa odlaskom dok ja ne ustanem ujutru, daću vam nekoliko. I neke potrepštine. Ne bi valjalo da umrete od gladi pre nego što stignete do Tar Valona, a sudeći po onome što sam u poslednje vreme video, sela kroz koja ćete prolaziti neće imati viška za prodaju."

„Kazao si Džolini..."

„Opet sam prebrajao konje", prekide je Met. One mu kocke i dalje čangrljaju u glavi, plamen ih spalio. „Opet sam prebrajao konje koje Družina ima. Ispostavilo se da imamo višak. Možeš da ih uzmeš."

„Nisam noćas došla da bih te navela na to da mi daš konje", reče mu Teslina. „Iskrena sam."

„To sam i sam shvatio", odgovori Met, pa se okrenu da digne šatorsko krilo. „Zato ti ih i nudim." Uđe u šator.

A onda se ukoči. Taj miris...

Krv.

9 Krv u vazduhu

Met smesta čučnu. Taj nagon mu je spasao život, jer mu je nešto istog trena proletelo preko glave.

Met se zakotrlja u stranu, a ruka mu dodirnu nešto vlažno na podu. „Ubistvo!“, zaurla. „Ubistvo u logoru! Krvavo ubistvo!"

Nešto krenu prema njemu. Šator je bio potpuno mračan, ali on je čuo. Met se zatetura, ali sreća je bila na njegovoj strani kada nešto ponovo zviznu pored njega.

Met pade na zemlju i zakotrlja se, pružajući ruku u stranu. Ostavio je...

Tu! Zustavi se pored svog ležaja, a ruka mu zgrabi dugo drveno kopljište. Skoči na noge dižući ašandarei, pa se okrenu i zaseče - ali ne priliku koja je kroz šator jurila na njega, već šatorski zid.

Tkanina se s lakoćom raseče i Met iskoči napolje, jednom rukom čvrsto držeći svoje koplje s dugim sečivom. Drugom dohvati kožnu vrpcu oko vrata, u žurbi noktima grebući kožu. Skide sa sebe amajliju u obliku lisičje glave i okrenu se u žbunju ispred šatora.