Tornjevi ponoći

„Neću da nas to čudo juri sve do kule Gendžei", objasni Met.

„Ali, Mete, može li to biti ubijeno?", upita Tom.

„Sve može biti ubijeno", odgovori Met. „Teslina je pokazala da i dalje može da ga povredi pomoću Jedne moći, samo ako je pametna. Mi ćemo morati da učinimo nešto slično."

„Šta?“, upita Noel.

„Još ne znam", odgovori Met. „Hoću da nastavite s pripremama; budite spremni da pođemo ka kuli Gendžei čim nam to dopusti zavet koji sam dao Verin. Plamen me spalio, i dalje moram da razgovaram sa Elejnom. Hoću da počne proizvodnja Aludrinih zmajeva. Moraću da joj napišem još jedno pismo. Ovoga puta, s još jačim rečima.

Za sada ćemo promeniti neke stvari. Počeću da spavam u gradu - svake noći u drugoj gostionici. Obavestićemo celu Družinu o tome, tako da će golam saznati za to ako sluša šta se priča. Onda više neće biti potrebe da napada ljude.

I vas dvojica ćete morati da se preselite u grad - dok se ovo ne završi, ili dok ne bude mrtvo ono ili dok ne umrem ja. Pitanje je šta da radimo sa Olverom. Stvor ga nije pomenuo, ali..."

U Tomovom i Noelovom pogledu video je da ga razumeju. Met je ostavio Tajlin za sobom i ona je sada mrtva. Neće učiniti isto to kada je reč o Olveru.

„Moraćemo da povedemo dečaka sa sobom", reče Tom. „Ili to ili da ga pošaljemo nekud."

„Čuo sam Aes Sedai kako pričaju", kaza Noel, češući se po licu jednim koščatim prstom. „Nameravaju da odu. Možda da ga pošaljemo s njima?"

Met se namršti. Kako Olver gleda žene, ne bi ni dan prošao pre nego što bi ga Aes Sedai obesile za noge. Met je iznenađen što se to već nije desilo. Ako ikada otkrije koji Crvenruka uči tog dečaka kako da se ponaša prema ženama...

„Čisto sumnjam da ćemo moći da ga nateramo da ode", reče Met. „Pobegao bi im i vratio se ovamo pre prvog mraka."

Tom klimnu glavom u znak saglasnosti.

„Moraćemo ga povesti sa sobom", kaza Met. „Neka boravi u gostionicama u gradu. Možda će to..."

„Metrime Kautone!" Oštar povik začuo se ispred Tomovog šatora.

Met uzdahnu, pa klimnu drugoj dvojici i ustade. Izađe iz šatora i zateče Džolinu i njene Zaštitnike kako su se progurali između Crvenruku i skoro na silu otvorili ulaz u šator da bi upali unutra. Zastala je kada je on izašao.

Nekoliko Crvenruku delovalo je posramljeno zbog toga što su je propustili, ali on ne može da krivi te ljude zbog toga. Krvave Aes Sedai će krvavo raditi ono što im je po krvavoj volji.

Ta žena je sve što Teslina nije. Vitka i lepa, bila je u beloj haljini dubokog izreza. Često se smešila, mada je to uvek kiselo kada je upućeno Metu, a ima i krupne smeđe oči. Oči koje mogu da namame da se u njima utopi.

Ma koliko ona bila lepa, Met o njoj nije razmišljao kao o ženi za svoje prijatelje. Džolinu nikada ne bi poželeo nekome koga voli. Zapravo, ne bi je poželeo ni većini svojih neprijatelja. Najbolje je da ona ostane s Fenom i Blerikom, svojim Zaštitnicima, koji su po Metovom mišljenju - luđaci.

Obojica su Krajišnici - jedan Šijenarac, a drugi Saldejac. Fenove kose oči gledale su ga preko. On je uvek izgledao kao da će svakog časa ubiti nekoga, a svaki razgovor s njime je kao propitivanje kad on pokušava da sazna ispunjavaš li njegova merila. Bleriku perčin raste i sve je duži, ali i dalje je prekratak. Met bi spomenuo da neverovatno liči na jazavičji rep zalepljen za glavu, samo što mu nije do toga da danas bude ubijen. Krvavo veče je već dovoljno grozno.

Džolina prekrsti ruke pod nedrima. „Izgleda da su tvoji izveštaji o tom... stvorenju koje te juri zapravo tačni.“ Zvučala je sumnjičavo. On je ostao bez pet valjanih ljudi, a ona zvuči sumnjičavo. Krvave Aes Sedai.

„I?“, upita je on. „Znaš nešto o golamu?"

„Ama baš ništa“, odgovori mu ona. „Sem toga moram da se vratim u Belu kulu. Polazimo sutra.“ Delovala je kolebljivo. „Volela bih da te zamolim da mi pozajmiš neke konje za taj put. Šta god možeš da odvojiš. Neću biti probirljiva."

„Niko u gradu nije hteo da ti proda, je li?“, progunđa Met.

Lice joj postade još spokojnije.

„Pa, u redu“, reče Met. „Bar si ovoga puta lepo pitala, mada vidim koliko ti je to teško palo. Već sam obećao neke konje Teslini. I ti možeš da ih dobiješ. Vredeće, samo da više ne gledam vas krvave žene.“

„Hvala ti“, odgovori mu ona glasom u kojem se čulo kako se obuzdava. „Međutim, daću ti jedan savet: uzevši u obzir društvo u kojem se često nalaziš, možda bi ti bilo pametno da naučiš kako da paziš šta pričaš.“

„Uzevši u obzir društvo u kakvom se prečesto nalazim", odvrati Met, „krvavo je neverovatno što ne psujem još više. Odlazi, Džolina. Moram da napišem pismo njenom kraljevskom krvavom veličanstvu, kraljici Elejni Uštogljenoj."

Džolina frknu. „Hoćeš li i njoj da psuješ?"

„Naravno da hoću", promrlja Met, vraćajući se u Tomov šator. „Kako će inače znati da je pismo zaista od mene?"

10 Nakon opačine

„Slažem se s tim“, reče Elijas, hodajući pored Perina. Grejdi mu je hodao s druge strane, sav zamišljen, u crnom kaputu. Montem al’San i Azi al’Ton - Perinova dva stražara za taj dan - išli su za njima.