Sin čovečji

Gleda gore prema zvezdama i pozdravlja ih. Pozdravlja zvezde: Formalhaut, Batelgeuse, Acherner, Capella i Alphecca; Mirzan i Muliphen, Wezen i Adhara; Thuban, Polux, Denebola, Bellatrix; Sheliak, Sulphat, Aladfar, Markab; Muscida, Porrima, Polaris, Zaniah; Merak, Dubhe, Mizar, Alcaid. Pozdravlja zvezde: Elrischa, Alnilam, Ascella, i Nunki. Raduju ga zvezde: Al-giebha, Al-geiba, Mebsuta, Mekbuda. Sav ozaren pozdravlja i zvonke zvezde: Mira, Mimosa, Mesarthim, Menkar. Sva sunca pevaju u blistavom sazvučju: Sadalmalik, Sadalsud, Sadachiba, Saq sakib alma; Regulus, Algol, Naos, Ankaa. I on sam pridružuje se pesmi. Pazite, kaže im on, ja ovde lebdim slobodno u prostoru, ja koji sam čovek od žene rođen, koji sam se ispileo i puzao i učio da stojim, ja koji sam u materici imao škrge, ja kome je dosuđeno par decenija života, ja koji sam patio i upoznao bol i samoću. Ja stojim ispred zvezda. Izmamljujem melodije iz njih. Ja putnik iz zapečaćene prošlosti, ja prognanik, ja žrtva – ovde sada stojim. Sa svojim drugarima. Sa sinovima čovečjim. Dakle, da li sam ja ono malo stvorenje? Da li sam ja taj koji je slab? Zapevajte! Ispunite univerzum grmljavinom! Oglasite se drvenim i limenim instrumentima, duvačkim i gudačkim instrumentima, udaraljkama! Sada i sada i sada i sada!

Širi se kosmosom, od zida do zida. Smeje se. Urliče. Miluje sunca. Zviždi. Jeca. Izvikuje svoje ime. Likuje.

I podešene zvezde skladno zvone.

I Hanmer, kada za to dođe trenutak tiho se oglasi: »Gotovo je. Pođimo sada nazad.«

15

»Smrt«, podseća on Serfis. »Da mi pričaš. Obećala si. Sve o tome.«

»Bio je to mir« reče ona. »Kao da si prazan. Kao u dvostrukom snu.«

Njih sedmoro sada se opušteno brčkaju u jezeru od tamnog meda. Nedostaje samo sferoid; on nije uspeo da se vrati sa putovanja između zvezda. Med kaplje sa velikog čvornovatog drveća, čije se krošnje povijaju prema dole pod težinom vlastitog eliksira. Med ulazi u Skupljače kroz njihovu kožu, uvećavajući tako blistavi sjaj njihovih tela. Klej nehotice okusi nekoliko kapi meda; od toga poče da mu zuji u ušima. Svi Skupljači sada su u ženskom obliku, izuzev Hanmera, koji muškim zamasima pliva duž obala jezera.

Klej se opet obrati Serfis: »Da li si nešto videla tamo? Da li si bila svesna bilo čega oko sebe?«

»Prazno.«

»Ali si znala da ti negde postojiš.«

»Znala sam da ja ne postojim.«

»Šta si osećala?«

»Osećala sam ne-osećanje.«

»Zar ne možeš biti malo konkretnija?« nervozno upita Klej. »Želim da znam kako je to izgledalo.«

»Umri i vidi«, predloži mu Serfis.

»Umri i vidi«, promrmlja Ninamen. »Umri i vidi«, reče Ti. »Umri i vidi«, oglasi se i Angelon. Bril reče: »Vidi i umri.« Ostali Skupljači prsnuše u smeh. Hanmer zaključi: »Svi ćemo umreti. I svi ćemo videti.«

»I nakon nekog vremena svi ćete se vratiti?« upita Klej.

»Mislim da nećemo«, lenjo mu odgovara Hanmer. »To bi sve pokvarilo.«

»To je blistavo kraljevstvo«, reče Serfis. »Sve stvari tamo su spojene, ujedinjene, kao što se boje ujedinjuju da bi stvorile belu boju. To je bilo mesto izvan svih mesta. Odnosno, mesto svih mesta. Sa svetlim zidovima. Sa nebom što klizi niz horizont. A mi svi smo bili ništa. I brzo smo zaboravili sami sebe. I ja nisam bila Serfis, i niko drugi nije bio ono što je bio, i svi smo blistali, Blistali. I tada sam se ja vratila.«

»Ne«, Klej zbunjeno pljusne rukom po površini mednog jezera. »Ja ne verujem u to. Smrt je smrt, i nakon nje nema ničega. Doslovno ničeg. To je kraj bivstvovanja. To nije mesto. Ti nisi nigde bila.«

»Bila sam.«

»Onda znači da nisi umrla«, uporan je Klej.

»Serfis je umrla«, oglasi se i Hanmer, plivajući prekrštenih nogu.

»Umrla sam«, reče Serfis. »I otišla. I bila. I vratila se. I pričam ti o tome. Mesto, mesto, mesto!«

»Onda je to bila iluzija« tvrdoglav je Klej. »Kao i vaša putovanja do zvezda. Kao podizanje mora. Kao vaš silazak u unutrašnjost Zemlje. Izmislili ste mesto-smrt, i Serfis je tamo otišla, i to vas veseli. Ali to nije bila smrt.«

»Bila je smrt«, odgovori Serfis.

Ti i Ninamen plivaju ka njemu. »Zagorčaćeš med svojom prepirkom«, doviknu mu Ti, a Ninamen, nakon što je prišla bliže, reče: »Rešenje je jednostavno. Kada umremo i pođemo tamo gde je bila Serfis, ti umri zajedno sa nama, i sam se u sve to uveri, i onda ćeš znati istinu.«

»Ja nisam Skupljač«, progunđa Klej. »Kada ja umrem, biću zaista mrtav, i neću se vraćati nazad.«

»Da li si siguran u to?« iznenađeno ga upita Bril.

»Verujem da je tako.«

»Kako možeš da veruješ, kad nikada nisi bio mrtav?« pita Angelon. »A Serfis je bila mrtva«, dodaje Ti.

»Mi verujemo Serfis«, svečano izjavljuje Ninamen.

On je nadglasan. Oni raspravljaju kao deca. On uopšte ne može da utiče na njihove misli. Razgovor o smrti, i o vraćanju iz smrti, njega je učinio napetim i nervoznim.«

»To je bila samo mala smrt«, objavi Serfis. »Kasnije moramo probati i veću. U pravu je on, ali sam i ja u pravu: to je bila smrt, ali ne sve od smrti, to što sam ja iskusila. Možda to i nije dovoljno. Da otkrijemo šta je smrt, moramo istinski da umremo. Kada za to dođe čas.«

»Dosta«, prekide je on.