Sin čovečji

Dan i noć i dan i noć i dan, i oni stižu u predeo obrastao drvećem, grebenast, ispresecan potocima, po kome se slobodno kreću životinje. Izgleda da su neki obrasci posebno dragi evoluciji. Klej vidi nešto što bi mogao da bude los, samo što umesto rogova ima zeleni rascvetali grm; vidi trbušastu životinju jakih vilica koja u svemu podseća na medveda, s tom razlikom što umesto dlaka ima nakostrešene bodlje; vidi ravne repove kako lupaju po vodi, i pomisli na dabrove, ali potom uoči i dugačke zmijolike vratove tih životinja u vodi. Mahne jednom klupku svetlucavih bodlji koje podseća na bodljikavo prase, kao i životinji čiji mu zubi i rep u svest dozivaju sliku risa; mahne u znak pozdrava i životinji čije ga duge uši i sivkasto krzno neodoljivo podsetiše na zeca. Ali ovde vidi i mnoge životinje kojima ne može naći srodne oblike u minulim vremenima. Gomila dlakavog mesa sa pet pravilno raspoređenih trupova, što se mirno šetka tamo-amo; izduženo biće plave boje koje poskakuje na svojoj jedinoj, kao od gume napravljenoj nozi; ptice bez krila, sa pilećim kandžama i krokodilskom njuškom; ljuspasti puzavac, bez ijednog uda, a sa tri trupa, priljubljenih jedan uz drugi; kao i mnogi drugi oblici. Kako idu napred, vreme se sve više i više pogoršava, i oni sada ulaze u oblast sa izrazito jesenjim vremenom. Klej se već bio privikao na ovaj svet u kome nema godišnjih doba, niti klimatskih zona, tako da ga je ova promena vremena u priličnoj meri zbunila. Ledeni vetar šiba ga po licu. Suvo lišće leti kroz vazduh. Sunčevo svetlo je slabo i prigušeno; svi zvuci su oštriji; teški sivi oblaci vise na horizontu. »Približavamo se još jednoj oblasti nelagode«, objašnjava Hanmer.

»Kojoj?«

»Zove se Led.«

Mesto zvano Led pred njima ubrzo iskrsava. Gusti zid tesno pripijenog drveća, sa oštrim plavim iglicama poput omorike, označava granicu koja deli šumoviti predeo od užasne oblasti koja se pruža ispred njih. Oni hodaju između igličastog drveća i ulaze u zonu večne zime. Ko zna kako je ovaj delić starog Antarktika ovde nanesen; i zašto ovako nešto uopšte, postoji u ovom, u priličnoj meri gostoljubivom i pitomom dobu? No, u svakom slučaju, predeo deluje poput leprozne mrlje na zdravom i lepom obrazu. Ovo je kraljevstvo beline. Ona ošamućuje; ona zaslepljuje. Intenzivan sjaj bode njegove oči tako da je prinuđen da se okrene. Klej potom upita Serfis: »Jesi li sigurna da ovo nije ono mesto u koje si ti bila otišla, misleći za njega da je smrt?« Ona odgovori: »Smrt je mnogo belja nego ovo mesto. I ni izbliza nije tako hladna.«

Hladno. Da. Biti go u surovom polarnom zagrljaju. Smrznuće se. Postaće stub od leda, očiju i dalje otvorenih, stisnutih usana, a genitalije će mu se pretvoriti u ledene kuglice. »Moramo li da idemo dalje?« Postoje granice. Šta će ga ovde štititi? Led je gladak i zategnut: kao da je nekakav čaršav nestvarnog sjaja prebačen preko ove zemlje. Crne stene tankih i oštrih ivica probijaju ovaj ledeni plašt. Ispod površine tla se čuje tutnjava i prasak, kao da dole pod zemljom gruvaju topovi. Klej čuje i jeku sa kojom se stvaraju pukotine u ledu. Pa ipak, Hanmer i dalje korača ovim ledenim pokrivačem, a svi ostali ga slede. I on takođe. Oseća bol. Mrzne. Sunčevi zraci se poigravaju sa ledom poskakujući po njemu, zatežući ga pri svakom dodiru. Ovde je led tamnoplave boje, tamo u nijansama žuto-zelene boje, a na ovim grebenima je modro-crveni preliv, kao da su se sjednili svetlo i krv. U ledenoj tišini koja je nastala u jednoj od pauza između podzemnih tutnjeva, gust veo magle obavio je putnike, i dok on pozdravlja meki dodir magle na svojoj koži, u isto vreme ga je i strah da će izgubiti iz vida svoje drugare, da će mu oni izmaći, da će ostati sam u ovoj pustoj zemlji. A zna da toplotu prima od njih. Oni ga napajaju toplinom za vreme prolaska ovim ledenim prostorom.

Nekakve prikaze izroniše iz magle i preprečiše mu put: uspravna dvonožna stvorenja, tanka i izdužena, sa kratkim neproporcionalnim nogama i telima koja oblikom podsećaju na bačve. Tela snažne muskulature pokrivena su im gustim sivim krznom. Krupni i dugački vratovi deluju kao postolja za njihove glave. Usta su im puna krupnih oštrih zuba. Nosevi snažni i kukasti. Oči, svetlužute boje, lukavo sijaju. Izgledaju kao džinovske vidre koje su prilagođene za hodanje, ali takođe izgledaju i kao ljudi prilagođeni ovim ledenim uslovima života. Strah ga je od njih. Osvrće se unaokolo tražeći svoje drugare; njih nema nigde u blizini. Panika zahvati njegovu dušu. »Hanmere? Ninamen? Ti?«

Siva stvorenja se kreću laganim lenjim pokretima, i deluju kao da švrljaju okolo bez cilja, ali ipak nema sumnje da mu se približavaju. Ima ih desetak, ali svakog časa iz magle izroni i neko novo stvorenje. Klej oseća njihov miris: opor i kiselkast, sličan mirisu vune koja je dugo kisnula. Oseti se apsurdno golim. Zna da ovo nisu divlje zveri, nego sinovi čovečji, u još jednom svom obličju.

»Bril? Angelon? Serfis?«