Sin čovečji

Nešto toplo dodirne ga po laktovima: grudi od Serfis. Okreće se ka njoj, drhteći. »Je li ih vidiš?« prošapta Klej.

»Naravno.«

»Kakva su to bića?«

»To su Uništavači.«

Čini se da im ime savršeno odgovara.

»Ljudi?« upita Klej.

»Da, na svoj poseban način.«

»Strah me je od njih.«

Serfis se smeje. »Ti, koji si raspravljao sa Jedačima, uplašio si se od ovih?'

»Jedač je razmetljivo stvorenje koje osim zuba i kandži nema ništa drugo«, reče Klej. »Ali ovi su...«

Čuje kako se kroz maglu izvija poznati zvuk jecanja.

»Da«, reče Serfis. »Sluge Greške.«

Diže se ledeni vetar. On se šćućurio, pokrivši rukama lice. Magla se još gušće svija oko njega. Sunčevi zraci, klizeći po zaleđenom tlu, zavlače se ispod vunastog oblaka magle i prelivaju Kleja plavim, zelenim i tamnoljubičastim sjajem; on oseti blesak, kao od zlatnog požara, a potom se svetlo gubi. »Serfis?« doziva je on. Pokušava da je rukama napipa u magli. Mora da su mu usne poplavele. I uši. I prsti. Ima utisak da bi jednim udarcem mogao da odlomi svoj smrznuti penis. I svoje zaleđene mošnice. Vuče noge po ledu, po tom glatkom i hladnom ogledalu. »Hanmer? Bril?« Sada se rastvoriti! Vinuti se gore u prostor, u kosmos, lebdeti između zvezda – bilo kuda otići, nestati, samo ne biti ovde. Šta znači ovaj ledeni predeo? Ovo parče pustoši. Ova mrzla nesavršenost. Jecanje koje čuje sada je glasnije. Ono mu steže srce; da li Greška zaista tuguje tako duboko? Zašto tuguje? Za kim? »Ti? Ti, gde si? Gde ste vi ostali? Ninamen? »Kada bi svojim mislima mogao da dotakne nekog od njih, da zamoli za pomoć, da mu neko od Skupljača priđe. On je suviše ranjiv. A ova hladnoća je stvarna. Ali, njegovi prijatelji su lakomisleni, nestalni, zaboravni; vraćajući se sa zvezda na zemlju oni su izgubili sferold, a posle to nijednom rečju nisu pomenuli; možda mu oni i nisu prijatelji. Gde su orti? Zašto su ga doveli na ovo mesto? Oseća miris prokisle vune, sada je to mnogo jači i intenzivniji miris, i to ga uznemiri. Seća se jezera i ribnjaka, brda, dolina, potoka, mirisa čudnovatog cveća, slatkog ukusa misteriozne vode. Seća se prodiranja u Ninamen, ulaska u njenu toplu i vlažnu pukotinu. Seća se starih ekstaza i prijatnosti prethodnih dana. Teturajući se prema napred, on se saplete i naglavačke padne na led: oseća kako mu gore delovi tela kojima je dodirnuo led. Uši mu zaglušuje jecanje. Skida sa kože ledene čestice. Svet se zatamnjuje. Svetlo se povlači i gubi prema zapadu, brišući pri tom sve boje sa leda, sa magle i sa neba. U tami se javljaju nove boje. Sviće zora; blede električne varnice vrcaju iz proreza na nebu, i spliću oko Kleja trake rumenog i zlatnog sjaja. Razigrano podrhtavanje prati ovu borbu svetla i tame. Ima nekakve toplote u lepoti ovog svitanja. On se diže, ispruža ruke pokušavajući da uhvati zoru, i da se njome ogrne. Noć, se nabira i talasa; nebo se preliva bojama smaragda, tirkiza, svetlocrvenom, limun-žutom, biserno-sivom bojom; milioni čekića tuku po nakovnjima; glasovi vrcaju odasvud. Strah ga nije napustio, ali se primirio, i sada ga oseća kao grudvu u stomaku. On voli led. On voli hladnoću. On voli noć. On voli plamen u nebesima. On voli one koji uništavaju. On voli svoj strah.

Uništavači su ga okružili

Sada, u blesku svitanja, uspeva jasno da ih vidi. Malo su viši od njega, ali su mnogo teži jer su im tela sačinjena od snažnih i krupnih mišića, kao i od prilične količine masnog tkiva. Njihovo sivo krzno je svilasto i gusto spleteno. Na njihovim šapama izgleda da se nalaze kandže, samo što su sada uvučene. Ovo su efikasne mašine smrti, čvrstog aerodinamičkog oblika: nisu to razmetljiva i groteskna čudovišta poput Jedača, koji su zastrašujući na način koji nosi i prizvuk komičnosti; ne, ovo su bića u kojima je esencija životinjske snage i moći, i koja deluju stvarno preteći. Sada ga ova bića manje podsećaju na vidre, a više na žderavce. Ali njihov stav je potpuno ljudski, kao što je ljudski taj hladni, pronicljivi sjaj njihovih očiju. Oni stoje pred njim, strpljivo i nepokretno, njihove grabežljive ruke opušteno vise niz trup dosežući do ispod njihovih kolena. Šta oni žele? Da ga prožderu? Izgledaju zaista kao mesožderi. Zamišlja samog sebe opruženog na ovom prostranom ledenom tlu, rasporene utrobe, sa crevima koja se puše, i plućima i jetrom koji proviruju iz trupa, dok se Uništavači svađaju oko njegovog pankreasa, bubrega, aorte, slezine. Ali to mu se čini trivijalnom sudbinom. Iskušava ih tako što prvo levo pa desno krene ka njima, praveći se da ima nameru baš sa te strane da se probije između njih. Njihovi refleksi, kako je i očekivao, brži su od njegovih: na gotovo najmanji nagoveštaj pomeranja u određenom pravcu, oni zatvaraju prolaz na tu stranu.

»Znate li da govorite?« pita ih on. »Da li me razumete? Da li znate šta sam ja?«

Tanke crne usne krive se u položaj koji, nema sumnje, znači osmeh.