Sin čovečji

Sada mu je žao što se ranije nije ozbiljnije bavio astronomijom. Ove zvezde na sebi nemaju natpise sa imenima. Kako će znati koje je zvezde obišao? Kakva je ono užasna crvena kugla, položena na široku postelju od proređenog gasa? Kakav je ono moćni plavi svetionik, koji svojim snažnim sjajem cepa prostor tame? Onaj grumen tinjajućeg pepela? Onaj zgrčeni beli patuljak? Ono trepćuće narandžasto oko? Ono trostruko sunce? Onaj oblak mutnog sjaja? »Njihova imena«, oglašava se Klej. »Možete li mi reći njihova imena?« Neko mu – Hanmer – odgovara: »Jaje, List, Usna, Gušter, Krv, More i Pruga.« Klej odvraća »Ne. Ne. Njihova stara imena. Sirius, Canopus, Vega. Capella, Arcturus, Rigel, Procyon, Altair, Batelgeuse. Spica? Deneb? Aldebaran? Antares?« Oni mu daju druga imena, pokazujući na zvezde uzbuđenim proplamsajima energije: »Kotao. Tanko. Prvo. Ravno. Kamen. Slep.« Ponovo Klej odbacuje imena zvezda. Oseća krajnju nelagodu. Gde je on? Kakve su ovo zvezde? Beta Lyrae! Tau Ceti! Epsilon Aurigae! Gamma Leonis! On slobodno lebdi prostorom, dok zvezde trepere na tamnom zidu ispred njega. Može da ih dodirne; može da ih pomiluje; ali ne može da ih imenuje. Ovde pred njim je jedna žuta kao njegovo sunce, ali mnogo čudovišnija, beskrupolozno raširena u svemirskom prostoru. Ovde je nekakav crveni džin koji je prigrlio stotine ugljenisanih svetova. A ovde. I ovde. I ovde. Mrtve zvezde. Patuljaste zvezde. Duple zvezde. Zvezde koje eksplodiraju. Bestidne zvezde. Stidljive zvezde. Prašnjave zvezde. Komete. Meteori. Magline. Mrlje. Meseci. Ovde su zvezde koje se osipaju u sitne čestice. Ovde su zvezde koje plešu u ritmu žestokog i zanosnog plesa. Ovde su zvezde koje padaju. Ovde one koje se sudaraju. Gde se univerzum završava? Kakva je boja tla izvan njegovih zidova? Koji se jezik tamo govori? Koje se vino tamo pije?

Kosmos je ceo ispunjen neskladnim tonovima, i on klizi, ošamućen, osećajući kako mu se utroba prevrće od grube zveke ovih glasnih bezimenih zvezda. Svaka od njih mu peva svojom vlastitom, sa ostalima neusklađenom, pesmom. Svaka od njih gradi svoju vlastitu tonsku skalu. Ovde ne postoji harmonija. Ovde ne postoji red. Ovde nema razuma. On je izgubljen; on je bespomoćan; on je ošamućen; on je zgrčen.

Hanmer, miran kao i uvek, obraća mu se rečima: »Ovo sada je Podešavanje tame.«

Počinje. Uz krajnji napor i naprezanje, no, tako mora da bude. Klej oseća da su ostali tu okolo, blizu njega, da ga obgrljavaju, mešajući svoje supstance sa njegovom: ovo nije nešto što može biti učinjeno pojedinačnim, individualnim naporom. On spaja svoju snagu sa njihovom snagom. Počinju da organizuju zvezde. Zveka i lupa i pisak i šištanje i jeka i sudari nekontrolisano emitovane energije, sve to njihovom voljom treba da bude ukroćeno. Rade strpljivo na tome da razmrse klupko isprepletenih frekvencija. Razdvajaju i razvrstavaju boje koje se sudaraju. Ispravljaju iskrivljene vibracije, klasifikuju darmar od šištećih zračenja. Posao je težak i spor, ali ga prati i ekstaza. Entropija je neprijatelj; borimo se da osvojimo njenu teritoriju, i pobeđujemo. Tamo! Sada svetlucavi nizovi zadobijaju formu! Sada se iz haosa rada red! Posao još nije dovršen: potrebna su još neka sitna podešavanja, par usmeravanja ovde, poneka promena tamo. Prostorom još uvek gmiže nekoliko disonanci. Nekoliko harmonija je odmah ponovo skliznulo u nesklad: nisu svi zvuci bili voljni da poprime skladno obličje. Ali slušaj! Slušaj! Sada se rađaju melodije! Podešavanje je suptilno i vešto; skale su neuhvatljive, ali nesumnjivo postoje; još uvek se začuje poneki disonantan ton, ali sada ih je sve manje i manje. Kosmička tastatura se oglasila pesmom. Mi smo drveni batići, zvezde su dirke ksilofona – i slušaj samo tu pesmu! Peckanje i zveckanje, podrhtavanje i svetlucanje: univerzum se mirno kreće u svom ležištu, kosmos je u harmoniji.

On sada razdragano lebdi ispred zvonkih zvezda.

Njihova vatra je hladna. Njihova koža je meka. Njihova muzika je jasna i čista.

A mi smo sinovi čovečji, podešivači tame.