Sin čovečji

Klej pokaže na odranu kozu. »Ovo je takođe čovek. Ko ga je rasporio?«

»Ne odgovara ljudskim parametrima.«

»Pogledaj pažljivije. Prebroj hromozome. Izdvoj njegove gene. To je čovek, mislio ti tako ili ne. Genetski prilagođen, bog te pita zašto, ovom ružnom obliku. Koga je ubio?«

»Mi smo programirani da uklonimo sve potencijalne neprijateljske organizme nižeg reda.«

»Ko ga je ubio?«

»Sluge«, odgovori krotko robot. »Uništili ste čoveka. Ovo je, doduše, ne baš sjajan primerak, ali je ipak čovek. Šta biste vi učinili da vam ovde dole siđe Skupljač? Ili Disač? Ili Ćekač?«

»Nejasno.«

Klej mu se sad obrati odrešitije. »Slušaj«, reče mu, »svet je pun ljudskih bića koja ne odgovaraju predstavi o čoveku kakva je bila aktuelna kada se ovo mesto gradilo. Neki od njih mogli bi da zalutaju ovamo. Ja ne želim da vi njih ubijate.«

»Izmena programa?«

»Proširenje. Nova definicija čoveka. Gde mogu da predam naredbu?«

»Ja ću je proslediti centrali«, obeća robot.

»U redu. Dakle, čovek se od sada definiše kao: svaki onaj organizam koji vodi poreklo, u pravoj genetskoj liniji, od homo sapiensa, koji se smatra za graditelja ovog sveta tunela. Iz toga proizilazi da sluge ovog sveta tunela neće pokušavati da zlostavljaju ovakve organizme ako oni dođu u njihovu blizinu.«

»Konflikt. Konflikt. Konflikt.«

Crvena svetla trepere na robotovoj njušci.

»Šta nije u redu?« upita Klej.

»Naša je dužnost da štitimo ljude. Ali smo takođe obavezni da štitimo grad. Ako dođu neprijateljski ljudi-organizmi? Instrukcije? Definicije?«

Klej shvati u čemu je problem. »Vi ćete zaštiti, ako je to moguće, svet tunela od oštećenja koja bi prouzrokovali ovakvi nasrtljivi ljudski oblici. Ali vi ćete njih sa najvećom pažnjom izolovati i odstraniti iz ovog sveta, a da im pri tom ne načinite nikakvu fizičku povredu.«

»Primljeno. Prihvaćeno.«

»Ja sam Klej. Ja sam čovek. Vi ćete mi služiti.«

»Naša stara obaveza«, odgovori robot.

Klej posmatra ovo stvorenje, fasciniran njegovom sposobnošću komuniciranja. »Da li znaš«, obrati mu se nakon par trenutaka, »da si ti možda najstariji proizvod ljudske vrste koji danas postoji. Mislim, ti mora da si gotovo moj savremenik. A sve što je prethodilo nama, sve to je nestalo. Kada je ovaj grad izgrađen?«

»U osamnaestom veku.«

»Sasvim sigurno ne u mom osamnaestom veku. Osamnaesti vek, nakon čega osamnaesti?«

»Osamnaesti vek«, ponovi robot samozadovoljno. »Želiš li pristup podacima?«

»Misliš na mašinu za odgovore?«

»Tačno.«

»To bi možda pomoglo«, reče Klej, osetivši vreli proplamsaj nade. »Nešto što bi mi omogućilo da dođem do ostalih delova priče. Pomoglo da rekonstrušem sled istorijskih zbivanja. Gde je ta mašina? Kako da joj postavim pitanja?«

»Ideš li za mnom?«

Robot se okreće i počinje da se kotrlja niz hodnik srebrnih zidova. Klej korača za njim, gledajući kroz prozore što se nalaze na zidovima hodnika; s one strane prozora vide se nekakve čudne mašine onespokojavajućeg izgleda. Robot se zaustavlja ispred jednog stuba na kome se nalazi nekakav sivi predmet ovalnog oblika. »Pristup podacima«, oglasi se taj predmet, i zatreperi prigušenim svetlom, pozivajući na taj način Kleja da priđe bliže. »Zdravo«, obrati se on mašini. »Slušaj, ja sam bio uhvaćen u vremenski protok, i sada želim neke informacije. O razvoju civilizacije, i o toku istorije. Ja dolazim iz dvadesetog veka posle Hrista, ali svoje vreme nisam uspeo da povežem ni sa jednom drugom epohom, čak ni sa onom u kojoj je svet tunela izgrađen, i možda mi ti možeš pomoći da ove segmente povežem. Čak ako u sebi nemaš upisane događaje nakon civilizacije sveta tunela, možeš li mi reći barem to šta se sve odigralo između moje i tvoje epohe. Da? Da li me čuješ? Ja čekam.« Tišina. »Hajde. Čekam na odgovor.«

Iz sive ovalne mašine čuje se zveka i ječanje. Škripa i šištanje. Nekoliko probnih reči, dobro artikulisanih, ali njemu nerazumljivih. Pokušaj da se uspostavi komunikacija. A zatim: