Sin čovečji

Sakrivši se, Klej spazi stvorenje čiji bi to mogao biti izmet: nalik tvoru, nisko priljubljeno uz tlo, kratkih zdepastih nogu i golog purpurnog repa – ovo stvorenje se kreće šibajući levo-desno svojim repom. Umeto šare koja krasi tvora, ovo stvorenje na svojim leđima ima čitav niz očiju. Klej je svestan surove i odlučne inteligencije ovog bića. Da nije i ovo neki od sinova čovečjih? Nije. Nema ni trunke ljudskosti u njemu. Ovo stvorenje je izgleda krenulo u lov: nekoga progoni duž hodnika. Klej ga prati. Zver se baca na nešto. Možda na svoju žrtvu? Obgrlivši ga nogama i repom, ova zver zariva zube u svoj plen. Žvaće. Uz očigledan užitak. Odvratni mali mesožder, priređuje sebi gozbu. Konačno završava; odvlači svoju nesrećnu žrtvu, koju Klej nije ni uspeo da vidi, do jednog udubljenja u zidu i tu je ostavlja; potom se ponovo pojavi, i ispusti iz sebe još nekoliko zelenih vavoljaka. Nakon toga se izgubi sa vidika. Klej kreće dalje.

Ovaj deo kao da niko ne održava. Vazduh je vlažan, zasićen, protoplazmatičan. Svetlucave niti paučine vise sa zidova, a u sredini svake mreže, krčkajući, čuči po jedan grabljivi stvor. Klej prilazi jednom: dlakavi plavi jastog. Grabljivac se ljutito osmehuje prema njemu. Prolazi leglo ovih grabljivaca i stiže do jednog blistavog dvorišta u kome se nalazi vrelo, iz kojeg umesto vode ističe svetlost. Ovde vidi mašine slične onima koje je video dok je ovamo dolazio, mada se tu nalaze i neki njemu poznati izumi. Pred njim se nalazi konkavno ogledalo, čija dubina deluje tako izazovno meka i sjajna, kao ulaz u svet iza ogledala, u svet bajki. Ispruža četiri prsta da bi njima dodirnuo svilenkasto staklo ali, bolje porazmislivši, ipak povlači ruku nazad. »Šta ti radiš?« pita on instrument. »Stvari bi ovde trebalo da imaju natpise na sebi, kao ZA PIĆE ili PRITISNI DUGME ZA DOBRU HALUCINACIJU, ili već tako nešto. Ne može se očekivati od stranca da pogodi čemu pojedine stvari služe. On se ovako može ozlediti. Ili bi mogao oštetiti osetljivi deo neke mašine.«

U trenutku kad je završio svoj govor Klej začuje kreštavo gakanje, mrmorenje, žamorenje, brbljanje, a zatim se iz jedne tačke u ogledalu začuje njegov vlastiti glas, preoblikovan i umnožen, na granici vriska, doveden do oblika simfonije neverovatne složenosti:

»DOBRU HALUCINACIJU stvari natpisi kao stranac čemu čemu čemu očekivati PRITISNI DUGME ili ili ili trebalo da imaju ZA PIĆE stvari osetljivi oštetiti oštetiti oštetiti pogodi da da da ozlediti ZA HALUCINACIJU, ovde ne može se on on on on on on ozlediti ili PRITISNI PRITISNI PRITISNI kao od stranca ovde na sebi na sebi ZA tako nešto stvari nešto natpisi pojedine DUGME oš nat oč neš os te će lji po go ti vari luci bru osetljivi ZA stvari ugme ranca štet bi PRITISNI DUGME šte e e e titi HALUCINACIJU anca DOBRU.«

Nakon ovoga usledila je tišina.