Sin čovečji

Sa Klejove leve strane, uz sam zid sobe, diže se jedno stepenište. On se zamišljeno počne penjati uz stepenice, pazeći da se ne oklizne na uzane prečage. Kada se popeo na visinu od oko trideset metara iznad ovih mašina, Klej otkriva da se stepenište naglo završava; ako načini samo još jedan korak, stropoštaće se na pod koji se nalazi duboko ispod njega. Pogledavši gore, on na ovom istom zidu otkriva još jedno stepenište. I na tim stepenicama vidi sebe, golog čoveka, kako se polako uspinje, pomalo gubeći dah. Klej se namršti. Istog trena on tamo gore, na tim stepenicama, i on je taj čovek koji se dalje uspinje. Ponovo se stepenište naglo završava, i pod njim se otvara ambis; ponovo gleda gore; ponovo otkriva stepenište koje se pruža iznad njega, i sebe kako se tim stepenicama penje; ponovo se spaja sa sobom i nastavlja uspinjanje. I tako se on penje i penje, sve više i više se umnožavajući, sve dok se konačno, nakon beskonačnog niza stepeništa, nije zatekao, sav izgubljen, u polumraku velikog gornjeg hola.

Klekne na široku ploču od bledocrvenog mermera.

Kapljice toplog znoja cure sa njega. Ne može da dođe do vazduha. Kašlje. Dahće.

Pogleda preko ivice i začudi se razmahanim udovima onih kloparavih mašina, koje se sada nalaze duboko ispod njega. Shvati da se ova prostorija, koja podseća na nekakvu nišu uvučenu u zid, nalazi na samom vrhu građevine.

I dalje nagnut preko ivice poda ove odaje, on pod sobom vidi nekoliko stepeništa i nekoliko Klejova kako se penju po njima. Mahne im i vikne nekoliko reći ohrabrenja. Zapljusne ga talas nove energije: krećući se četvoronoške, on se oprezno kreće po podu ove odaje, i stiže do mesta gde se u podu nalazi jedan omanji otvor. Digavši poklopac sa ovog otvora, on u njemu spazi lelujavu zelenu maglu, gustu i neprozirnu, čiji miris podseća na miris cimeta. Za probu, on kroz otvor prvo proturi ruku, spreman da je ako treba i žrtvuje, da mu ova magla meso pojede sve do lakta; ali ne, ništa slično tome se ne dešava, jedino što na ruci oseća nekakvu lepljivu toplotu. Dođi, uđi ovde – kao da ga otvor zove. Ovaj prolaz je za tebe načinjen, za tebe! Pođi dole. Prijatno lebdeće putovanje. On ulazi u otvor. Magla se tesno obavila oko njega, kao da ga je stegla džinovska oznojana šaka. U očima oseća isparenja mentola. Pramenovi razigranog zelenila stidljivo se obavijaju oko njegovih genitalija. On lagano tone kroz ovu gustu maglu. Spušta se dole, dole, i dospeva do mesta odakle je bio krenuo, pa i dalje, nastavlja da tone još dublje, tako da stiže do nekakvog tunela koji se nalazi ispod prostorije sa mašinama. Gravitacija je skoro potpuno nestala; dok pada on se prevrće, pliva, okreće oko sebe, stavlja noge iznad glave, posmatra svoj opušteni organ između nogu, i na kraju se zaustavlja, prizemljujući bez problema na noge. On izlazi iz magle, i iza svojih leđa pri tome začuje vlažan, usisavajući zvuk.

Ovdeje sve obasjano snažnim svetlima. Podzemni grad, ulica do ulice, sve je obasjano, sve blistavo, sve tako mirisno. Mlečno beli plamenovi gore u vazduhu, sveži i ukusni. Galerije se pružaju daleko unapred, utapajući se u mračnu daljinu. On je ranije već bio ovde. Ovo je svet tunela koji je izgrađen za život čovečanstva u vreme kad površina Zemlje nije bila pogodna za život. Za vreme obreda Otvaranja Zemlje, seća se, on je prošao kroz ovaj nivo, zadržavši se tu kratko, a zatim je kliznuo dublje u Zemljinu unutrašnjost. No, sada će detaljnije da ispita ovo mesto. Kreće napred.

Ali ubrzo nailazi na nešto krajnje žalosno. Prošavši krivinu tunela, on naleće na leš čoveka – koze; mrtvo telo leži na podu, stomaka okrenutog prema gore. Stvorenje je delimično oderano, a stomak mu je potpuno rasporen, tako da se vidi unutrašnjost abdomlnalne šupljine. Unutra nema nijednog organa. Nema ni krvi: ovo gotovo da bi mogla da bude i kopija tog stvorenja. Ali onaj poznati vonj, zapah truleži, koji šire ova stvorenja, lebdi svuda unaokolo. Smrt je nastupila nedavno.

Za ovo stvorenje više nema nade. Ali, ko je to učinio?

Osvetljeni zid se otvara i iz njega izlazi jedan metalni čovek. On je niži i širi od Kleja. Telo mu je, od glatkog plavog čelika, jednostavnog, kupastog oblika, pri vrhu okruženo nizom senzora: oči, slušalice, pokazivači toplote, i ko zna šta sve još. Udovi različitih vrsta pričvršćeni su za metalni prsten koji se nalazi u visini grudi. Nema nogu; on se kreće na točkovima koji se ne vide. Klej je ranije već video ovakve robote: to su davnašnje sluge, napuštene i zaboravljene, koje večno stoje u stanju pripravnosti. »Prijatelj čoveka«, izjavljuje robot, oglašavajući se zarđalim glasom koji dopire iz zvučnika skrivenog iza govorne mrežice. »Prihvatamo staru obavezu. Da služimo. Učini naredbu«. Klej nije potpuno siguran koji je ovo jezik, ali u svakom slučaju razume njegove reči.

»Prijatelj čoveka«, ponovi Klej njegove reči, sa ironijom u glasu.

»Da. Čudo moderne umešnosti«.

»Zar prijatelji ljudi treba da uništavaju ljude?

»Pojašnjenje?«