Sin čovečji

Vidi čistu svetlost. Oseća kako zemlja tone u vodu. Oseća na sebi pogled Čiste Istine, suptilan, iskričav, sjajan, zaslepljujući, blistav – pogled koji uliva strahopoštovanje kao i sama Istina, koja svojom pojavom podseća na fatamorganu jer se po tlu kreće u obliku neprekidne treperave slike. Vidi božanski plavu svetlost. Vidi mutnu belu svetlost. Vidi zaslepljujuću belu svetlost. Vidi mutno svetlo boje dima koje dolazi iz pakla. Vidi zaslepljujuće žuto svetlo. Vidi mutnu plavičasto-žutu svetlost koja dolazi iz ljudskog sveta. Vidi luk duginih boja. Vidi mutnu crvenu svetlost. Vidi zaslepljujuću crvenu svetlost.

Ulazi u svet tame, tame koja se postepeno zgušnjava dok ona sanja o polarnoj noći i večnoj zimi.

Odatle odlazi u neistraženu tropsku šumu. Njegova duša ulazi u biljku; on je sada džinovska paprat koja njiše svoje široke mekane listove, ispuštajući iz sebe jake mirise. Obuzima ga čudna i nezamisliva ekstaza. Bliži se kraju njegovo putovanje kroz ovu pometenost. Odvaja se od tamnog tla prašume, i kreće dalje, kroz predeo lišen svakog zvuka i prizora. Tri snažna svetla izdvajaju se na ovom trostrukom zidu tame, i on lagano klizi ka njima. Sada već jasno može da razazna tri ogromna luka koji se dižu na grudima savršeno mirnog mora. Srednji luk je najveći; lukovi sa strane su jednake veličine. Shvata da su ovi lukovi u stvari portali koji čine ulaz u ogromnu pećinu; svod ove pećine diže se visoko iznad njega, oblacima sakriven od pogleda. Sa obe svoje strane vidi zidove od neravnih kvrgastih stena čiji se vrhovi dižu visoko dokle pogled dopire, i na tim stenama vise stalaktiti svih mogućih oblika i izuzetne lepote. Gromoglasni akord odjeknuo je svemirom u trenutku kad je on stao ispred usta pećine.

Ulazi unutra.

Vazduh je ovde blag i svež, i njemu se polako, polako javi misao da je on sada ušao u stvarnu pećinu, da je konačno napustio pustinju halucinacija. Pa ipak, prsti nerealnosti, koji su i ranije treperili oko njega pokušavajući da prodru u njegovu svest i da je zamute, prate ga i ovde, tako da on ni sada nije siguran da lye sve ovo istina ili privid. Iza njega se zatvaraju vrata. Ulazi u jednu prostoriju popločanih zidova, u kojoj se nalazi podijum od crne slonovače. Stolice su u polukružnom nizu poređane oko ulaza. Teške ploče kojima su obloženi zidovi ukrašene su freskama na kojima su groteskni likovi ptica, životinja i čudovišta ove epohe, i svi ti likovi nalaze se u stalnom treperavom pokretu, neprestano menjajući svoj oblik – i to Kleja podseti na šare koje se vide u kaleidoskopu. Zidovi su čas prekriveni zubima, čas su na njima ptice drečavih boja, sa dijamantnim kandžama, koje lepršaju u svojim gnezdima i lete kroz smaragdni vazduh, čas se na njima vide likovi Disača i Čekača koji se meškolje i šmrču. Sve teče. Sve se prepliće. Sve se stapa. On korača napred, prolazeći između zlatnih užadi. Penje se na podijum. Iza podijuma nalazi se otvor nekakvog mračnog tunela. Iz otvora duva tihi vetrić koji verovatno dolazi iz neke niže odaje. Spušta se pažljivo sa podijuma i ulazi u tunel.

Hoda oko sat vremena, bar mu se tako čini, i tek sada se ispred njega pojavljuje nešto što remeti potpuni mrak ovog tunela. U mraku tunela ispred sebe on vidi nekakvo purpurno svetlucanje. Svakih stotinu metara vazduh postaje za nijansu svetliji. Hvata ga drhtavica; ljulja mu se u glavi. Da li su baloni ispunjeni halucinacijama krenuli za njim i ovako duboko ispod zemljine kore? Materija od koje je sačinjeno tlo naglo se menja: do sada je hodao po glatkoj uglačanoj površini nalik mermernoj ploči, a sada je tlo dobilo izvesnu hrapavost, kao da je od betona. U trenutku kada je stupio na ovo novo tlo, svetlo je poprimilo blistav sjaj, i on sada može da vidi da se nalazi u predvorju ogromne građevine, izgrađene u gotičkom stilu, čiji se svodovi i odaje, naslagani jedni na druge, pružaju u visinu do koje pogled i ne domaša. Na podu veličanstvene odaje u koju je prvo stupio nalaze se nekakve stare stvari, koje za ovo vreme predstavljaju čist anahronizam: razne vrste mašina i uređaja, uglavnom obojenih zelenom bojom, zbog čega je Kleja ovaj prostor ispunjen mašinama podsetio na njivu iz dvadesetog veka, s tom razlikom što su ovi točkovi, kablovi, koturovi, poluge, turbine, klipovi, kazani, kompresori i svi ostali aparati, spojeni na takav način da predstavljaju sprave njemu potpuno nepoznate. Pa ipak, čini se da sve mašine rade. Tutnjava i lupanje i zujanje i rezanje dolaze od svih ovih sprava, i nekoliko kablova se izvija i palaca kao da su zahvaćeni nekom silom što struji kroz njih.