Sin čovečji

Zaustavivši se, Klej otkriva delić tla koji nije pokriven oštrim kamenjem, i tu čučne. Purpurni sjaj – možda neko zaostalo radioaktivno zračenje? – suviše je slab da bi mu osvetljavao put, i on reši da se odavde ne pomera sve do jutra. Nije preterano oduševljen mogućnošću da upadne u neku jarugu. Da li bi prelom noge ovde bio isto tako neprijatan kao i pri prelasku stare Arizone? To ne zna. Možda bi posle nekog vremena polomljena kost sama od sebe zarasla, možda bi se ovde sama od sebe svaka rana zacelila – kao u nekom prijatnom snu. Ali on nije voljan to i da isproba. Jer ipak nije sve san, čak ni ovde, i on ne želi samog sebe da zatekne kako u ovom nerealnom predelu muku muči zbog realnog preloma kosti. Sačekaće dok se ne razdani, dok ne postane vidljivo. U ovoj besanoj noći najrazličitije prikaze plešu oko njega. Bića koja trepere uz zvuk tankih metalnih žica. Čuje riku i povremene jecaje iz daljine, i nešto što bi najpre uporedio sa oglašavanjem hora crnih buba. Vetar je hladan i podiže prašinu. Prozirni prsti trepere oko njega i, golicajući puteve njegove svesti, pokušavaju da udu u njegovu glavu. Strah se poput ledenih spirala uvija oko njega. Izmaglica sa neba je nestala, kao da ju je progutalo neko biće koje lagano prolazi nebesima, i njegovom pogledu se ukazaše neke strane zvezde. Ali, uteha ne dolazi ni od njih: naše svetlo – kao da mu zvezde govore – osvetljava Zemlju, osvetljavalo ju je i u doba automobila i hidrogenskih bombi, i u sva potonja vremena naši su zraci plešući kroz galaksije dolazili i na ovu planetu, i evo opet našeg svetla, i evo tebe. Jadno golo stvorenje. Budalo. Kad će već jednom da svane? Da li to kolona insekata ide prema mojim stopalima? Zašto je oko mene tama tako gusta?

Vide se prvi zraci jutarnjeg svetla. Bele tople pruge klize po nebu. Topao vetar se podiže sa zapada. Crvena mrlja na horizontu kao da u sebe usisava svu vlažnost i hladnoću koje postoje na svetu. Suvo. Suvo. Suvo. Ružni šištavi zvuci. Svetlo. Nebo kao da je od rastopljenog bakra, bronze i cinka, sa kapajućim prugama antimona, molibdena, mangana, magnezijuma i olova. Bujice volframa pljuskaju po stenama. Zora ima zaslepljujući sjaj. On se okreće od izvora svetla, rukama pokriva oči, i dalje zgrčen u čučećem položaju kao kakav nesretni crveni ljuskar koji želi da se spasi uzavrelog kotla. Vazduh je sada more kroz koje se prelama svetlost; u njemu se temeljne molekularne strukture materije odbleskaju kao nizovi krugova zelene, žute i braon boje; ovi krugovi se svi okreću oko svoje ose, i jedan oko drugog, stvarajući tako neverovatno zaslepljujući prizor. Svet kao da je iskočio iz svojih tračnica. Pet primarnih boja, koje on ranije nikad nije video, nasrnuše na njegove oči. Može li tim bojama dati ime? Kako da nazove ovu duboku hladnu nijansu koja je oivičena ljubičastom bojom? Ili ovaj krut, pravolinijski koloraturni ton koji deluje tako disciplinovano, tako zapovednički? Kako nazvati ovu nesigurnu i nežnu nijansu? Ili ovu, nadutu i grubu boju? Ili pak ovu, tihu i komplikovanu nijansu? Boje se međusobno prelivaju i mešaju, povremeno se sudarajući jedna sa drugom. Počinje pun jutarnji blesak.

Konačno shvata da se nalazi u pustinji u kojoj se halucinacije u vidu toplotnih talasa podižu sa stena. Glava mu je bistra, a opažanja su mu sasvim u redu; neobičnosti koje je ovde iskusio plod su okoline, a ne njegove svesti. Ali razlika je veoma suptilna, i jedva primetna. Polako kreće napred, izbegavajući eventualne zamke.

Stene su postale uspravni svetli mlazevi čiste energije čije gusto površinsko tkivo bez prestanka treperi u crvenim nijansama. Sa prednje strane svake od ovih kamenih masa ljupko se vitlaju svetla zlatne boje. Sa suprotne strane tih stena neprestano se podižu bledi i plavičasti mehuri, koji se dižu do visine od desetak metara, a potom nestaju. Sve treperi. Sve je obasjano nekom unutrašnjom svetlošću. Ogolelo pustinjsko tlo sada je oživljeno mnogobrojnim cvećem, koje se uspravlja i povija, kao da prati ritam nekog kosmičkog disanja.

Koža mu je lavirint. Ruke su mu čekići. Pulsirajuće plavo crevo visi mu između nogu. Noge su mu povijene kandže. Kolena imaju oči, ali bez očnih kapaka. Jezik mu je od satena. Pljuvačka je staklo. Njegova krv je žuč, a žuč je krv.

Povetarac koji se živahno vije unaokolo, stvara eksplozije svaki put kada se dotakne tla, i ti praskovi sa tla podižu kitnjaste velove crvene svile. Vreme je elastično; jedna sekunda se izvija u beskrajan i bezmeran interval, da bi svaki pokušaj njegovog merenja ispao smešan; čitavi vekovi se, opet, uz stidljivo šištanje sabijaju u dimenzije ne veće od one koje ima jedan sunčev zrak. Nebo se klobuči i izvija u obliku ogromnih mehura koji poleže po Zemlji i njenim stanovnicima, sabijajući ih u uzane nabore uzljuljane realnosti. Potom se ti mehuri povlače a na Zemlju se spuštaju trake uskovitlane magle, kao i mnogobrojne komete čije su se putanje poremetile.