Sin čovečji

I poče da priča naširoko. Za to vreme sferoid se primakao bliže njemu. On je upravo bio počeo da objašnjava unutrašnju prirodu iluzije linearnog sleda događaja kada je sferoid počeo da zrači zlatnim sjajem, i da stvara svetlosni prsten oko sebe; ovaj prsten je ubrzo obavio Kleja, ukopavajući se u tlo okolo njega. Duboko u tlu zraci ove energije obujmili su u potpunosti njegovo korenje. Prekinuvši svoje izlaganje, Klej zapita: »Šta to radiš?« Sferoid mu strpljivo odgovori: »Spašavam te.« Klej ne želi da bude spašen. »To je narušavanje mog fizičkog integriteta«, izjavljuje on. »To je proizvoljno i krajnje i anti-društveno ponašanje. Uz to, u protivrečnosti je sa ovim nenasilničkim periodom ljudske istorije. Činiti u moje ime nešto što se protivi mojim željama, to je izdaja moje duše. Molim te. Ti nemaš prava. I to u ime duga što ga osećaš prema meni. Ostavimo sve kako jeste. Ovo je nasilje. Ostavi me. Zašto me ne ostaviš. Samog? Ovo je prisila. Prinuda kao ljudsko oružje protiv entropije. Odlazi. Od mene.« Ništa od svega ovoga nije odvratilo sferoida od njegovog nauma. Svetlosni zraci ukopani u tlo oko Kleja počinju da se okreću, sve brže i brže. Vazduh počinje da se jonizuje, treperi i pucketa. Klej oseti vrtoglavicu. Vikne Čekača, ali ovaj ništa ne preduzima. Klej se podiže. Uz zvuk sličan onom kada se čep vadi iz boce, Klej biva iščupan iz peska. Leži na ivici obale, kao nasukana džinovska šargarepa, slabašno uvijajući vlakanca korenja na donjem delu tela, i gledajući svojim velikim očima svuda oko sebe. »Pogrešno si me razumeo«, obraća se sferoidu. »Nisam uopšte imao želju da budem pomeran. Svim srcem sam bio prihvatio stanje pasivnosti. Ovo je nasilničko nametanje. A ja prema tome osećam samo gađenje. Ne mogu da nastavim svoja započeta istraživanja. Žalosno vraćanje usluge. Insistiram da me vratiš na staro mesto. To je, konačno, pitanje i morala.« Sferoid, strasno zujeći, počinje da izvija svoje mekano telo u pipke, da bi njima pomilovao Kleja po njegovom namrštenom i vrelom čelu. Plavi oblak se obavija oko ovog jadnog obeskorenjenog bića, Kleja. Niti sivog dima uvlače se kroz njegove pore. »Neoprostivo«, govori Klej. »Nametnut završetak metamorfoza. To je čist biološki fašizam.« Sferoid jeca. Klej se sada menja. Može da oseti udare i talase koji se podižu u njemu. Kakav ću oblik sada zadobiti? Crvene škrge, purpurne pipke? Odvratni kotur mlitavog mesa? Stvorenje kome zelene kvrge izbijaju iz lobanje obrasle krestom? Pomera se. Diže se u sedeći položaj. Ponovo je račvast: ima noge, i meke organe koji vise između njih. Ponovo ima pol. Ruke. Prste. Uši. Usne. Stidne dlačice. Ponovo čuje krčanje svog stomaka; mikroflora skrivena u njegovoj unutrašnjosti počinje da živi. Rad nevidljivih čestica koje sačinjavaju njegovo biće. Ponovo je onaj stari.

Preplavi ga snažno osećanje zahvalnosti. Sferoid ga je spasao od njegove vlastite pasivnosti. Skoči na noge. Počne da igra po blatnjavom tlu. Sav radostan on zagrli kavez sa sferoidom i pritome primi nekoliko peckavih udara. »Ostao bih tamo do kraja vremena«, kaže Klej. »Kao biljka.« Oseti kako ukopan Čekač snažno negoduje zbog ovako površnog načina razmišljanja. »Naravno«, dodaje on, »stekao sam nekoliko vrednih uvida koji se tiču realnosti i iluzije.« Zatim se namršti i stane zamišljeno da šara nogom po pesku, pokušavajući da se seti nekog od tih uvida, da bi ga kao primer naveo sferoidu. Ali, ne može da se seti nijednog značajnog uvida. To ga rastuži. Sve je to, dakle, nestalo, ta čudesna filozofska bujica, to šikljanje blistavih podataka? Da li je njegova svesnot iluzije bila tek opsena? Za trenutak dolazi u iskušenje da otpuzi nazad i ukopa se ponovo u pesak, da još jednom dodirne izvor te neuhvatljive mudrosti. Ali to ipak ne čini. Zna da je odatle jedva uspeo da se spase. Oseća toplinu i strast, gotovo požudu, prema svom spasiocu. Urođena ljudskost povezuje sve nas, pripadnike ljudskog roda – razmišlja Klej. Sferoid je moj brat koga ja ne smem odbaciti. Ali Čekač mu se, rastužen, obrati: »Ja sam takođe čovek.«, i Kleja ophrva osećanje krivice zbog toga što je bio okrutan prema njemu. »Žao mi je«, promrmlja Klej. »Moram da načinim izbor. Mudrost nije dovoljna. Značajno je takođe i iskustvo. Konačno« – pomisli da bi to moglo utešiti Čekača – »ja mogu i da se vratim. Nakon što vidim i druge stvari. Ne rastajemo se mi zauvek.«