Piknik pored puta

novac je čoveku potreban zato da ne mora misliti na njega... Poklon od Kirila? — upitao je, pokazujući glavom na tašnu.

— Nasleđe — kratko je odgovorio Redrik.

— A što te nema u «Boržču»? — začudio se Nunan. — Ja tamo ručam svaki dan. Ovde, u «Metropolu», za svaki biftek te tako oderu... Slušaj — rekao je odjednom — a kako ti stojiš sa novcem?

— Hoćeš da ti pozajmim?

— Ne, naprotiv.

— Znači, mislio si ti meni da pozajmiš...

— Imam jedan posao za tebe — rekao je Nunan.

— O, bože! — uzviknuo je Redrik. — Zar i ti?

— A ko još? — odmah je upitao Nunan.

— Ma ima vas mnogo takvih... poslodavaca.

Nunan se nasmejao kao da je tek sad shvatio.

— Ma ne, ovo nije nešto iz tvoje glavne struke.

— Pa šta je onda?

Nunan opet pogleda na sat.

— Znaš šta — rekao je, ustajući. — Dođi danas u «Boržč» na ručak, u dva sata, pa ćemo popričati.

— Ne mogu u dva; neću stići — rekao je Redrik.

— Onda uveče u šest. Može?

— Videću — odgovorio je Redrik i takođe pogledao na sat. Bilo je pet do devet.

Nunan mu mahne rukom i vrati se u svoj «Pežo». Redrik ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zamolio kutiju «Laki strajka», platio i, uzevši tašnu, polako krenuo preko ulice prema hotelu. Sunce je već pripeklo, ulica je brzo postajala sparna i Redrik je osetio kako ga oči peku.

Zažmurio je, žaleći što nije imao vremena da bar malo odspava pre ovog važnog posla. I tu ga je uhvatilo.

Nikad mu se to nije desilo van Zone, a i u njoj svega dva-tri puta. Odjednom kao da se našao u nekom drugom svetu. Milioni mirisa odjednom su se obrušili na njega: oštri, slatki, metalni, nežni, opasni, uzbuđujući, ogromni kao zgrade i sitni kao zrnca prašine, grubi kao kamenje za kaldrmu, fini i složeni kao satni mehanizam. Vazduh je postao tvrd, u njemu su se pojavile ivice, površi, rubovi, kao da se napunio ogromnim hrapavim kuglama, glatkim piramidama, gigantskim oštrim kristalima, i kroz sve to on se morao probijati kao kroz mračnu staretinarnicu punu starinskog glomaznog i nakaznog nameštaja... To je trajalo jedan dugačak tren, a kad je otvorio oči, sve je nestalo. Nije to bio drugi svet; njegov, poznati svet okrenuo se prema njemu drugom, nepoznatom stranom, ta strana se ukazala na trenutak i opet nestala pre nego što je on stigao da se snađe...

Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrčao i zaustavio se tek kod «Metropola». Srce mu je divlje lupalo, stavio je tašnu na asfalt, žurno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlačio dim, dišući kao posle tuče, i dežurni policajac se zaustavio pored njega i zabrinuto upitao:

— Je li sve u redu, mister?

— Da... da — iscedio je iz sebe Redrik i nakašljao se. — Vrućina...

— Možda, da vas otpratim?

Redrik se sagnuo i uzeo tašnu.

— U redu je — rekao je. — Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.

On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, polumračno, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje posedeti malo u jednoj od ovih velikih kožnih fotelja, povratiti se, odmoriti se, ali on je i ovako već kasnio. Dopustio je sebi samo da dopuši cigaretu, gledajući ispod poluspuštenih kapaka ljude u holu. Mršavi je već bio tu — nervozno je kopao po časopisima na visokom stalku. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao u lift.

Pre nego što je zatvorio vrata za njim se uguraše niski debeljko astmatičnog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgođenim dečakom koji je jeo čokoladu i široka starica sa loše obrijanim brkovima. Redrika odguraše u ugao. On zatvori oči, da ne gleda dečaka kojem su niz bradu tekle čokoladne bale, mada mu je lice bilo sveže, čisto, i da ne vidi njegovu mamicu, čije neugledno poprsje je krasila ogrlica od krupnih «crnih kapi» optočenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute sklerotične beonjače i zastrašujuće bradavice na podignutom babinom nosu.

Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da ga grdi sve do petog sprata, gde je izišla. I čim se ona iskotrljala debeljko je odmah zapalio sa izgledom čoveka koji je odbranio svoja građanska prava, ali se istog časa zagrcnuo i počeo da kašlje i sopće, pućeći usne kao kamila i ćuškajući Redrika u slabine laktom...

Na osmom spratu Redrik je izišao i uputio se mekim tepihom duž hodnika, osvetljenog blagom svetlošću skrivenih lampi. Ovde je mirisalo na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kožu nabijenih novčanika, skupe dame od pet stotki za noć, masivne zlatne tabakere — sav onaj kič koji je pratio sloj ljudi koji je živeo od Zone, pio i ždrao, krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naročito mu je bilo svejedno šta će biti posle, kad se on dobro naždere i nagrabi, a sve što je bilo u Zoni iziđe napolje i raširi se po svetu. Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i četiri.

Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vršio obred nad skupom cigarom. On je još bio u pidžami, sa mokrom retkom kosom, ali već pažljivo očešljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave boje bilo je glatko izbrijano.