Piknik pored puta

Bubuljičavom taksisti je bazdelo iz ustiju, oči su mu bile crvene kao u kunića, ali je bio strašno uzbuđen i u vožnji je pričao Redriku kako se jutros u njihovu ulicu vratio pokojnik pravo sa groblja. Vratio se svojoj kući, a kuća mu već ko zna koliko godina zatvorena i prazna, svi su otišli — i njegova ostarela udovica, i ćerka sa mužem i unuci. On sâm je, kažu susedi, umro pre nekih trideset godina, znači, pre Posete, a sad — eto ga nazad. Obišao je oko kuće, počešao se, a onda seo kod ograde i sedi tako. Skupio se narod iz celog kvarta, gledaju i, naravno, plaše se da priđu. Najzad se neko dosetio: provalili su vrata u njegovu kuću, dakle, napravili su mu ulaz. I šta mislite? Ustao on, ušao i pritvorio vrata za sobom. A taksista je morao na posao pa ne zna kako se sve to završilo, zna samo da su nameravali da telefoniraju u Institut, da ga neko pokupi i nosi što dalje odatle.

— Stop — rekao je Redrik. — Stani ovde.

Zavukao je ruku u džep, ali nije imao sitno — morao je da plati jednom od onih novčanica.

Onda je malo stajao pred kapijom, čekajući da taksi ode. Lešinar Barbridž je imao lepu kuću: na sprat, zastakljena terasa sa bilijarskim stolom, dobro održavan vrt, staklena bašta, bela senica među jabukama. I oko svega toga — ukrasna gvozdena ograda, ofarbana svetlozelenom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo zvonce, kapija se sa lakom škripom otvorila i on je bez žurbe krenuo peščanim puteljkom sa žbunovima ruža sa obe strane, a na tremu kuće već je čekao Pacov — pogrbljen, crvenocrn, sav ustreptao od želje da bude na usluzi. On se nestrpljivo okrenuo postrance, spustio na stepenik jednu nogu, koja je grčevito tražila oslonac, utvrdio se, počeo spuštati ka donjem stepeniku drugu nogu i pritom sve mahao zdravom rukom prema Redriku: evo, sad ću, sad ću ja...

— Ej, Riđi! — pozvao je iz vrta ženski glas.

Redrik je okrenuo glavu i u zelenilu pored belog umetničkog krova senice ugledao gola pocrnela ramena, jarkocrvene usne, ruku koja maše. Klimnuo je Pacovu, skrenuo sa staze i pravo kroz žbunje ruža, po mekoj zelenoj travi krenuo prema senici.

Na tratini je bila prostrta ogromna crvena asura, a na asuri je sa čašom u ruci sedela Dina Barbridž u gotovo nevidljivom bikiniju; pored nje je ležala knjiga sa šarenim koricama a tu je, u senci pod žbunom, stajala i blistava posuda sa ledom iz koje je virio uzani dugački vrat boce.

— Zdravo, Riđi! — rekla je Dina Barbridž, dižući čašu u znak pozdrava. — A gde mi je tatica?

Opet se uspavao?

Redrik je prišao i, držeći ruku sa tašnom za leđima, stao, gledajući je odozgo. Da, Lešinar je od nekoga u Zoni izmolio stvarno lepu decu. Dina je izgledala savršeno, bez ijedne mane, bez ijednog pogrešnog detalja — sto pedeset funti privlačnog dvadesetogodišnjeg tela — i još smaragdne svetlozelene oči koje sijaju iznutra, i velike vlažne usne i pravilni beli zubi, i crna kosa koja je blistala pod suncem, nemarno prebačena preko jednog ramena do stomaka i bedara, ostavljajući senke među gotovo golim grudima. On je stajao nad njom i otvoreno je razgledao, a ona ga je gledala odozdo, osmehivala se sa razumevanjem, a onda prinela čašu usnama i ispila nekoliko gutljaja.

— Hoćeš? — upitala je, oblizujući usne i, sačekavši taman toliko da dvosmislenost pitanja dopre do njega, pružila mu čašu.

On se okrenuo od nje, pogledao i, pronašavši u senci stolicu na sklapanje, seo i ispružio noge.

— Barbridž je u bolnici — rekao je. — Moraće da mu odseku noge.

Osmehujući se i dalje, ona ga je gledala jednim okom, drugo joj je sakrio gust pramen kose, padajući na rame, i samo joj je osmeh postao nepokretan — šećerne razvučene usne na pocrnelom licu. Onda je mahinalno zaljuljala čašu, kao da osluškuje zveckanje kocki leda o unutrašnjost, i upitala:

— Obe?

— Obe. Možda do kolena, a možda i iznad.

Ona je spustila čašu i sklonila kosu s lica. Nije se više osmehivala.

— Šteta — rekla je. — I ti si ga, znači...

Upravo njoj, Dini Barbridž, mogao bi detaljno da ispriča kako se sve to desilo. Mogao bi joj ispričati kako se vraćao do kola, držeći spreman bokser, i kako ga je Barbridž molio — ne za sebe, već za decu, za nju i Arčija, kako je obećavao Zlatnu kuglu. Ali nije ništa pričao. Ćutke je zavukao ruku u unutrašnji džep, izvadio svežanj novčanica i bacio ga na crvenu asuru, pored njenih golih nogu. Novčanice su se u padu raširile kao šarena lepeza. Dina ih je uzela nekoliko i počela ih rasejano gledati, kao da vidi takvu stvar prvi put i nije puno zainteresovana.

— Poslednja isplata, znači — rekla je.

Redrik se nagnuo sa stolice, ispružio se do posude sa ledom i, izvadivši bocu, pogledao etiketu. Niz tamno staklo su tekle kapi vode i Redrik je odmaknuo bocu da ne pokvasi pantalone.