Tornjevi ponoći

Ona mu se nasmeši. Njena krčma, Cura sa sedam pruga, jedna je od najboljih u zapadnom delu Kaemlina. Pivo jakog ukusa, kockanje kada je čoveku do kocke - i nigde pacova. Verovatno ne žele da ih Meli uzme na zub. Svetlosti, ali ta žena ume da natera čoveka da pocrveni toliko da mu brkovi otpadnu s lica, a da se sama čak i ne potrudi previše.

„Nisi mi rekao od koga je to pismo“, kaza mu Meli, okrećući ga. „Ona ti je ljubavnica, zar ne? Uplela te je u kučine?"

Drugi deo te rečenice sasvim je tačan - ali ljubavnica? Verin? Bilo je to toliko besmisleno da se Met zasmejao. Ljubljenje Verin bilo bi otprilike jednako zabavno kao ljubljenje nekog lava. Čak bi radije odabrao lava. Manja je verovatnoća da bi ga lav ugrizao.

„Meli, dao sam reč“, kaza Met, pokušavajući da ne pokaže koliko je uznemiren. „Nemoj da si to otvorila."

„Ja nisam dala nikakvu reč", odvrati ona. „Možda ću ga pročitati, pa ti neću reći šta piše. Samo ću ti povremeno davati naznake, kao ohrabrenje."

Pogleda ga i nasmeši se punim usnama. Da, jeste lepa. Nije lepa kao Tuon, s njenom prelepom kožom i krupnim očima. A Meli je ipak lepa, a naročito su lepe te njene usne. To što je oženjen znači da ne može da gleda te usne, ali može da joj uputi svoj najlepši osmeh. Ovoga puta za njim postoji potreba, mada može da joj slomi srce. Ne sme joj dozvoliti da otvori to pismo.

„Meli, to je isto", pokuša da je pridobije. „Ako otvoriš to pismo, a ja ne uradim ono što u njemu piše, moja reč gubi svaku vrednost." A onda uzdahnu, shvativši da postoji jedan način da vrati to pismo u svoje ruke. „Meli, žena koja mi je to pismo dala jeste Aes Sedai. Ne želiš da naljutiš Aes Sedai, zar ne?"

„Aes Sedai?" Meli je odjednom delovala željno. „Oduvek sam se nosila mišlju da odem u Tar Valon i vidim da li bi me primile." Pogleda pismo, kao da je još radoznalija u vezi s njegovim sadržajem.

Svetlosti! Ta žena je blesava. Met je mislio da je pametnija. Trebalo je da zna da nije. Poče da se još više preznojava. Može li da dohvati to pismo? Ona ga drži uza se...

Odjednom ga je spustila na šank ispred njega. Jednim prstom je i dalje držala pismo, tačno po sredini pečata. „Upoznačeš me s tom Aes Sedai kada je sledeći put budeš video."

„Ako je budem video u Kaemlinu", odgovori Met. „Obećavam."

„Mogu li da ti verujem da ćeš održati reč?"

On je razdraženo pogleda. „Meli, o čemu smo vodili čitav ovaj krvavi razgovor?"

Ona se zasmeja, pa se okrenu i ostavi pismo na šanku, te ode da usluži krezubog čoveka koji je i dalje tražio još piva. Met zgrabi pismo i pažljivo ga tutnu u džep kaputa. Krvava žena. Jedini način da on ne upadne u spletke Aes Sedai jeste da nikada ne otvori to pismo. Pa, ne baš u potpunosti. Mnoge Aes Sedai spletkare oko Meta; izlaze mu na uši. Ali samo bi čovek koji umesto mozga ima piljevinu hteo da mu se na glavu popne još jedna.

Met uzdahnu, pa se okrenu na tronošcu. U tu krčmu dolaze različiti ljudi. Kaemlin je u poslednje vreme pun kao oko i samo što ne počne da puca po šavovima. Zbog toga je krčma veoma posećena. U jednom uglu, neki seljaci u kaputima iskrzanih okovratnika sedeli su i kockali se. Met je ranije odigrao nekoliko partija s njima i platio piće njihovim novcem, ali mrzi da se kocka u bakrenjake.

Jedan čovek grubog lica sedeo je u uglu i nastavljao da pije - ispred njega je sada sigurno četrnaest praznih krigli - dok su ga njegovi sadrugovi bodrili. Nekoliko plemića sedelo je izdvojeno od ostalih gostiju, a on bi ih pitao da se kockaju s njim samo da im na licu nisu bili takvi izrazi da bi se i mečke poplašile. Mora da su bili na pogrešnoj strani u Ratu za nasleđe.

Met je bio u crnom kaputu s čipkom na rubovima rukava. Samo malo čipke - i to bez veza. Nevoljno je ostavio šešir širokog oboda u logoru, i pustio je da mu izraste brada od nekoliko dana. To ga svrbi kao da ima buve i izgleda kao krvava budala, ali zbog te brade ga je teže prepoznati. Pošto svaki lopov u gradu ima njegovu sliku, najbolje je igrati na sigurno. Voleo bi da mu to što je ta’veren pomogne da se izvuče iz toga, ali ne može se osloniti na to. Koliko je za sada mogao da vidi, to što je ta’veren nije dobro ni za šta.

Šal je pribio uz grlo i zakopčao kaput, digavši visoki okovratnik skoro do brade. Već je jednom umro - prilično je siguran u to - pa mu se ne žuri da to opet isproba.

Jedna lepa služavka prođe pored njega, vitka i širokih kukova, s dugom tamnom kosom koju je pustila da joj pada niz leđa. Pomerio se u stranu i pustio da njegova prazna krigla deluje usamljeno i upadljivo na šanku, a ona mu je sa osmehom prišla da je napuni. Iscerio joj se i dao bakrenjak kao napojnicu. On je oženjen čovek, pa ne može da je zavodi, ali može da vodi računa o svojim prijateljima. Možda se ona dopadne Tomu. Ako ništa drugo, možda bi ga neka devojka malo oraspoložila, pa više ne bi bio onoliko utučen. Met je neko vreme gledao devojku pravo u lice, kako bi bio siguran da će je kasnije prepoznati.