Tornjevi ponoći

Perin je pamtio vreme kada je mogao da se zadovolji jednostavnim doručkom koji se sastojao od hleba i sira. Više nije tako. Možda je to zbog njegovog odnosa s vukovima, ili možda mu se ukus s vremenom promenio. Ovih dana on žudi za mesom, naročito ujutru. Ne može baš uvek da ga dobije - i to je u redu. Ali obično ne mora ni da ga traži.

Danas je tako. Ustao je, umio se i zatekao sluškinju kako ulazi s velikim parčetom sočne šunke, koja se još pušila. Nije bilo pasulja, nije bilo povrća. Nije bilo moče. Samo šunka, istrljana solju i ispečena na vatri, s dva kuvana jajeta pored nje. Služavka spusti hranu na sto, pa ode.

Perin obrisa ruke, pređe preko čilima prostrtog po podu šatora i udahnu miris šunke. Delimično se oseća kao da bi trebalo da se okrene od nje, ali nije mogao. Ne kada je tu pred njim. Sede, uze nož i viljušku i navali.

„I dalje mi nije jasno kako možeš to da jedeš za doručak", reče mu Faila izlazeći iz odaje za kupanje u njihovom šatoru i brišući ruke o peškir. Njihov veliki šator imao je nekoliko delova odvojenih zastorima. Ona je bila u jednoj od svojih neupadljivih sivih haljina, savršenoj jer nije skretala pažnju s njene lepote. Haljina je bila naglašena širokim crnim opasačem - naredila je da se svi njeni zlatni opasači odnesu, ma koliko bili lepi. On je predložio da joj nađe neki koji joj se više sviđa, a njoj kao da je na taj predlog pozlilo.

„To je hrana", odgovori joj Perin.

„Vidim", odgovori ona i frknu, gledajući svoj odraz u ogledalu. „A šta si mislio da sam htela da kažem? Da je to kamen?"

„Mislio sam", odgovori joj Perin između zalogaja, „da je hrana hrana. Zašto bi trebalo da mi bude stalo do toga da za doručak jedem nešto drugačije nego za ostale obroke?"

„Zato što je to čudno", odgovori mu ona, pa stavi na sebe vrpcu s jednim plavim kamičkom. Pogleda se u ogledalo, pa se okrenu, a široki rukavi njene haljine saldejskog kroja zašuštaše. Zastade pored njegovog tanjira i namršti se. „Doručkovaću sa Alijandrom. Pozovi me ako bude nekih vesti."

On klimnu glavom i proguta zalogaj. Zašto bi neko trebalo da jede meso u podne, a da ga ne jede za doručak? To nema nikakvog smisla.

Rešio je da nastavi da logoruje pored Džehanskog druma. Šta mu drugo preostaje, kada je čitava vojska Belih plaštova neposredno ispred njega, između njegovog logora i Lugarda. Njegovim izviđačima je potrebno vreme da procene opasnost. On je mnogo proveo razmišljajući o onim neobičnim prizorima kakvi su mu se ukazali, o vukovima koji jure ovcu prema nekoj zveri i Faili koja hoda prema litici. Nije mogao da razluči šta znače, ali imaju li nekakve veze sa Belim plaštovima? Njihova pojava uznemirava ga više nego što on želi da prizna, ali ipak gaji malu nadu da će se oni pokazati nebitnim i da ga neće previše usporiti.

„Perine Ajbara", začu se nečiji glas ispred šatora. „Dozvoljavaš li mi da uđem?"

„Uđi, Gaule", glasno odvrati Perin. „Moj hlad je tvoj."

Visoki Aijel uđe u šator. „Hvala ti, Perine Ajbara", kaza, pa pogleda šunku. „Prava gozba. Slaviš li nešto?"

„Ništa sem doručka."

„To je silna pobeda", kroz smeh mu kaza Gaul.

Perin odmahnu glavom. Aijelski smisao za šalu. Prestao je i da pokušava da ga razume. Gaul sede na tle, a Perin uzdahnu u sebi pre nego što uze svoj tanjir i krenu da sedne na tepih naspram Gaula. Onda spusti tanjir u krilo i nastavi da jede.

„Ne moraš da sediš na podu zbog mene", reče mu Gaul.

„Ne radim to zato što moram, Gaule."

Gaul klimnu.

Perin odseče još jedan zalogaj. Ovo bi bilo daleko lakše kada bi zgrabio celu šunku i počeo zubima da otkida komade mesa. Vukovima je jednostavnije da jedu. Pribor za ručavanje. Čemu to?

Zastade zbog takvih misli. On nije vuk i ne želi da razmišlja kao vuk. Možda bi trebalo da počne da jede voće za doručak, kao što je Faila kazala. Namršti se, pa se vrati mesu.

„Borili smo se protiv Troloka u Dvema Rekama" reče Bajar tišim glasom. Galadova kaša se zaboravljena ohladila na stolu. „Nekoliko desetina ljudi u našem logoru može to da potvrdi. Ubio sam nekoliko tih zveri sopstvenim inačem."

„Troloci u Dvema Rekama?“, upita Galad. „To je stotinama liga daleko od Krajina!"

„Svejedno su bili tamo", reče Bajar. „Gospodar kapetan zapovednik Nijal mora da je sumnjao u to. Poslati smo tamo po njegovom naređenju. Znaš da Pedron Nijal ne bi delao bez osnova."

„Da. Saglasan sam. Ali Dve Reke?"

„Zaista su prepune Prijatelja Mraka", kaza Bajar. „Bornhald ti je ispričao o Zlatookom. U Dvema Rekama, taj Perin Ajbara je razvio steg drevnog Maneterena i okupio vojsku seljaka. Uvežbani vojnici možda se rugaju seljacima koji su na silu naterani u vojnu službu, ali ako se sakupi veliki broj njih, mogu da budu veoma opasni. Neki su naročito vešti sa štapom ili lukom."

„Svestan sam toga“, bezizražajno odgovori Galad, sećajući se jedne naročito neprijatne pouke koju je jednom dobio.