Tornjevi ponoći

Almen se počeša po bradi, češkajući čekinje koje su mu promakle dok se brijao. Tada im priđe Han, Adimov stariji brat. Taj mladić je ranije tog proleća Almenu izrezbario drvene zube kao poklon za dobrodošlicu. Ti zubi su čudesni; drže ih žice, a u njima ima i mesta za ono malo zuba što mu je preostalo. Ali potpuno se iskrive ako prejako žvaće.

Redovi stabala bili su pravi, sa savršenim razmakom. Greger - Almenov zet - oduvek je bio uredan. Ali sada je mrtav, zbog čega je Almen i došao. Uredni redovi stabala nastavljali su se hvatovima i hvatovima, uredno obrezani, nađubreni i zaliveni.

A preko noći, plod je opao sa sve i jednog stabla. Sićušne jabuke, jedva veličine nokta. Na hiljade njih. Te noći su se smežurale i onda opale. Otišao je čitav prinos.

„Momci, ne znam šta da kažem", naposletku priznade Almen.

„Ti si ostao bez reči?“, upita Han. Adimov brat bio je tamnije kose, na majku, i visok za svojih petnaest godina. „Ujače, ti obično pričaš kao zabavljač koji je pola večeri pio žestoko piće!" Han je voleo da se pravi hrabar pred svojim bratom, da bi i njega okuražio, sada kada je postao glava porodice. Ali ponekad je dobro brinuti.

A Almen se zabrinuo. Veoma zabrinuo.

„Jedva da nam je ostalo žita za nedelju dana", tiho kaza Adin. „A ono što smo dobili, dobili smo tako što smo obećali deo prinosa u zamenu za to. Sada nam niko ništa neće dati. Niko ništa nema.

Taj jabukar je jedan od najvećih u kraju; pola ljudi u selu u nekom trenutku radi u njemu. Zavise od njega. Potreban im je. Tako mnogo hrane se kvari, a zalihe su se istrošile za vreme one neprirodne zime...

A tu je i onaj slučaj u kom je Greger poginuo. Čovek je samo zamakao za jedan ugao, tamo u Neginskom mostu, i jednostavno nestao. Kada su ljudi otišli da ga traže, našli su samo izvitopereno drvo golih grana i sivo-belog debla, koje se osećalo na sumpor.

Te noći je na nekoliko vrata bio nažvrljan Zmajev očnjak. Ljudi su sve bojažljiviji. Almen bi ih nekada sve do jednog nazvao budalama, koje se štrecaju na svaku senku i vide krvave Troloke pod svakim kamenom.

Sada... pa, sada više nije tako siguran. Baci pogled na istok, prema Tar Valonu. Da li su možda veštice krive zbog toga što je sav rod propao? Mrzi to što je tako blizu njihovog gnezda, ali Alisi je potrebna pomoć.

Ono drvo su sasekli i spalili ga. Na trgu se i dalje oseća smrad sumpora.

„Ujače?“, nelagodno upita Han. „Šta... šta da radimo?"

„Ja...“ Zaista, šta da rade? „Plamen me spalio, ali trebalo bi da se svi pokupimo i odemo u Kaemlin. Siguran sam da je nova kraljica do sada već sve sredila tamo. Možemo da razrešimo moje nevolje sa zakonom. Ko je ikada čuo da je nekome ucenjena glava zbog toga što je u javnosti podržavao kraljicu?" A onda je shvatio da brblja. Dečaci su ga samo gledali.

„Ne“, nastavi Almen. „Plamen me spalio, momci, ali nije tako. Ne možemo da odemo. Moramo da nastavimo da radimo. Ovo nije ništa gore nego kada sam ja pre dvadeset godina zbog kasnog mraza ostao bez roda na celoj jednoj njivi. Svetlosti mi, preživećemo ovo.“

Stabla su delovala zdravo. Nijedno nisu napale bube; lišće jeste malo požutelo, ali i dalje je zdravo. Istina, pupoljci su okasneli i jabuke su rasle sporo - ali jesu rasle.

„Hane“, reče Almen, iznenadivši samog sebe. „Znaš onu sekiru tvog oca što je malo okrnjena? Zašto ne bi otišao da je odneseš na oštrenje? Adine, idi da dovedeš Usoa i Mura sa njihovim kolicima. Probraćemo ove opale jabuke i videti ima li nekih koje nisu previše trule. Možda će ih svinje jesti." Bar su im ostale dve svinje - ali se ovog proleća nisu oprasile.

Dečaci su se kolebali.

„Hajde, polazite", kaza im Almen. „To što nam se ovo desilo ne znači da možemo da lenčarimo.“

Dečaci poslušno odjuriše. Nađi deci posla da im nesreća ne nađe posao. Ako rade, neće razmišljati o budućnosti.

Ali njemu to ne može da pomogne. Naslonio se na tarabu, osećajući grube daske pod rukama. Onaj vetar mu opet zategnu košulju. Adrina ga je uvek terala da je tutka u pantalone, ali sada kada je preminula... pa, nikada nije voleo da je nosi na taj način.

A onda ju je svejedno upasao.

U vazduhu se osećao nekakav loš miris. Bio je ustajao, kao vazduh u gradovima. Muve su zazujale oko usahlih grudvica koje su nekada bile jabuke.

Almen je već dugo živ. Nikad nije računao koliko; Adrina je to radila. To nije bitno. Zna da je proživeo mnogo godina i to je to.

Imao je prilike da vidi kako bube napadaju useve; viđao je kako usevi propadaju zbog poplava, suša ili nemara. Ali za sve svoje godine, nikada nije video ništa ni nalik ovome. Ovo je nešto zlo. Selo već gladuje. Ne pričaju o tome kada su deca ili mladež u blizini. Odrasli samo potajno daju sve što mogu mlađima i ženama koje doje. Ali kravama presušuje mleko, zalihe hrane se kvare, a usevi venu.