Tornjevi ponoći

Nikakva ispravka nije usledila. Ni najmanje belasanja. „Pošaljite poruku Reni", naredi Malenarin. „Pitajte je li njihov blesak bio greška. A onda pitajte toranj Farmej jesu li oni primetili nešto čudno."

Džargen posla ljude na posao, ali bezizražajno pogleda Malenarina, kao da pita: „Zar misliš da to već nisam uradio?"

To je značilo da su poruke poslate, ali da odgovora nije bilo. Vetar je duvao preko vrha tornja, zbog čega je čelik od kojeg je naprava sa ogledalima bila načinjena škripao dok su njegovi ljudi odašiljali još jedan niz bleskova. Onaj vetar nosi sparinu. Prevruće je. Malenarin diže pogled prema onim crnim olujnim oblacima, koji su ključali i komešali se. Činilo se da su se smirili.

To je u njemu probudilo nespokoj.

„Prenesite poruku nazad“, naredi Malenarin, „prema tornjevima u unutrašnjosti. Recite im šta smo videli; recite im da budu spremni u slučaju nevolje."

Ljudi se dadoše na posao.

„Naredniče", kaza Malenarin, „ko je sledeči na spisku glasnika?"

U tornju je boravio i mali broj dečaka koji su bili izvanredni konjanici. Budući da nisu bili teški, mogli su da brzo jašu ako zapovednik odluči da prenebregne ogledala. Svetlost ogledala je brza, ali mogu da je vide i neprijatelji. Sem toga, ako je red tornjeva prekinut - ili ako je naprava oštećena - moraju imati neki način da glas o onome što se dešava prenesu do prestonice.

„Sledeči na spisku...", poče Džargen, proveravajući spisak prikucan za unutrašnju stranu vrata na krovu. „To je Kimlin, milostivi."

Kimlin. Njegov Kimlin.

Malenarin baci pogled ka severozapadu, prema nemoj kuli koja je blesnula onako zloslutno. „Obavestite me ako vidite makar i nagoveštaj odgovora od drugih tornjeva", naredi Malenarin vojnicima. „Džargene, pođi sa mnom."

Njih dvojica strčaše niz stepenište. „Moramo da pošaljemo glasnika na jug", reče Malenarin, pa se pokoleba. „Ne, ne. Moramo da pošaljemo nekoliko glasnika. Dvostruko - za slučaj da tornjevi padnu." Opet krenu.

Njih dvojica siđoše sa stepeništa i uđoše u Malenarinovu radnu sobu. On zgrabi svoje najbolje pero s police na zidu. Onaj plameni kapak i dalje se tresao; hartije na njegovom stolu zašuštaše kada on izvadi čist list.

Rena i Farmej ne odgovaraju na svetlosneporuke. Moguće da su pregaženi ili ozbiljno ometeni. Primite na znanje. Hit će se odupreti.

Presavi hartiju, pa je pruži Džargenu. Ovaj je prihvati preplanulom šakom, pročita je pa zastenja. „Dakle, u dva primerka?"

„Tri", odgovori mu Malenarin. „Okupi lukonoše i pošalji ih na krov. Kaži im da opasnost može da dođe i odozgo."

Ako ipak nije reč o tome da se uzbuđuje ni oko čega - ako su tornjevi levo i desno od Hita tako brzo pali - onda to može da važi i za one na jugu. A da je on taj koji sprovodi napad u delo, najpre bi se iz sve snage potrudio da se provuče oko neprijatelja i najpre osvoji jedan od južnih tornjeva. To je najbolji način da se čovek postara da nikakve poruke ne stignu do prestonice.

Džargen ga pozdravi tako što prinese pesnicu prsima, pa ode. Ta poruka će biti smesta poslata... tri puta konjima, a jednom na krilima svetlosti. Malenarin dopusti sebi da oseti tračak olakšanja zbog toga što je njegov sin jedan od onih koji će jahati u bezbednost. U tome nema nikakvog obeščašćivanja; te poruke moraju da se prenesu, a Kimlin je sledeći na spisku.

Malenarin baci pogled kroz prozor. Gledao je na sever, prema Pustoši. Tako je sa svim zapovedničkim radnim sobama. Gledao je oluju kako ključa, kao i njene srebrne oblake. Ponekad izgledaju kao pravi geometrijski oblici. Dobro je slušao trgovce koji su prolazili. Teška vremena su sve bliže. Kraljica ne bi otišla na jug u potragu za lažnim Zmajem, ma koliko on bio lukav ili uticajan. Ona veruje.

Vreme je za Tarmon Gai’don. Gledajući u tu oluju, Malenarinu se učinilo da mu se pogled pruža sve do samog ruba vremena. Ruba koji čak i nije predaleko. Zapravo, učinilo mu se da biva sve mračnije. A ispod oluje je nekakva tama, preko severnog tla.

Ta tama napreduje.

Malenarin izjuri iz sobe, pa potrča uz stepenište ka krovu, gde je vetar šibao po ljudima koji su gurali i okretali ogledala.

„Je li poruka poslata na jug?“, zatraži da čuje.

„Da, gospodine", odgovori poručnik Landalin. Probudili su ga da preuzme zapovedništvo nad vrhom tornja. „Još nema odgovora."

Malenarin spusti pogled, pa uoči tri konjanika kako se u galopu udaljavaju od kule. Glasnici su poslati. Zaustaviće se kod Barklana, ako nije pod napadom. Kapetan koji tamo služi poslaće ih dalje na jug, za svaki slučaj. A ako Barklan nije odoleo neprijatelju, dečaci će nastaviti dalje - sve do prestonice, ako bude potrebno.

Malenarin se opet okrenu prema oluji. Naoštrio se zbog one tame koja se sve više bliži.