Tornjevi ponoći

Ali svi u tom tornju znaju svoju dužnost. Ubijaće Nakot Senke sve dok mogu, nadajući se da će tako kupiti dovoljno vremena da one poruke nešto postignu.

Malenarin je Krajišnik, isto kao njegov otac, isto kao sin koji stoji pored njega. Oni znaju šta im je zadatak. Istrajavaš dok ne stigne olakšanje.

To je sve.

1 Prvo jabuke

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede u mitove, a čak i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba, Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao iznad maglovitih vrhova Imfarala. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Svež i lagan, vetar je poigravao preko polja mlade planinske trave, krute od mraza. Taj mraz se zadržao i nakon prvog jutarnjeg svetla, zaštićen sveprisutnim oblacima koji su se prostirali preko neba kao pokrov. Prošle su nedelje otkad su se ti oblaci makar malo razmakli, što se videlo po slaboj i požuteloj travi.

Vetar je komešao jutarnju izmaglicu, duvajući na jug, preko malog čopora tormova. Ležali su na pljosnatoj granitnoj zaravni prepunoj lišajeva, i zalud čekali na jutarnje sunce. U podnožju brda vetar je skrenuo na istok, prolazeći preko brisane ravnice, na kojoj su vojničke sekire iskrčile drveće i žbunje. Taj brisani prostor prostirao se oko trinaest utvrda, visokih i isklesanih u potpunosti od neuglačanog crnog mermera. Blokovi mermera ostavljeni su da budu nejednaki i hrapavi, kako bi ostavljali utisak iskonske neoblikovane snage. Ti tornjevi su namenjeni ratovanju. Običaj nalaže da u njima nema nikoga. Koliko će to potrajati - koliko će dugo taj običaj biti upamćen na kontinentu kojim vlada metež - tek će se videti.

Vetar je nastavio da duva ka istoku i ubrzo se poigravao jarbolima napola spaljenog brodovlja u takisromskom pristaništu. Izletevši u Usnuli zaliv, vetar je prošao pored napadača: ogromnih brodova s krvavocrvenim jedrima. Plovili su ka jugu, pošto su završili sa svojim groznim poslom.

Vetar je opet izleteo na kopno, pored varoši i sela što su se pušili, na ravnicu prepunu vojnika i pristaništa puna ratnog brodovlja. Dim, ratni krici i barjaci leteli su iznad trave koja je venula i ispod tmurnog olujnog neba.

Ljudi nisu šaputali da je to možda kraj sveta. Vikali su na sav glas. Mirovna polja su u plamenu, Kula gavranova je skršena, baš kao što je prorečeno, a ubica otvoreno vlada u Seandaru. To je vreme da se podigne mač i odabere strana, a onda da se prolije krv kako bi se umirućoj zemlji dala konačna boja.

Zavijajući, vetar je hrlio ka istoku, preko čuvenih Smaragdnih litica i preleteo okean. Iza njega, dim kao da se dizao sa čitavog seanšanskog kontinenta.

Vetar je satima duvao - tako da bi ga u jednom drugom Dobu zvali trgovački vetar - vrludajući između morske pene i tamnih, tajanstvenih talasa. Nakon izvesnog vremena, vetar je naleteo na drugi kontinent, samo što je ovaj bio tih - kao čovek koji zadržava dah, pre nego što se glavosečina sekira okomi.

Vetar je tada već stigao do ogromne planine skršenog vrha, znane kao Zmajeva planina, i usput je izgubio veći deo snage. Prošao je oko podnožja planine, a onda kroz jedan veliki jabučnjak, obasjan sunčevim svetlom ranog popodneva. Nekada zeleno lišće sada je požutelo.

Vetar je proleteo pored niskog drvenog plota, uvezanog smeđim lanenim užadima. Tu su stajale dve prilike: jedan dečak i jedan ozbiljan stariji čovek, koji je na sebi imao iznošene smeđe čakšire i široku belu košulju s drvenom dugmadi. Lice mu je bilo toliko izborano da je podsećalo na koru stabala oko njega.

Almen Bant se nije preterano razumeo u voćnjake. O, zasadio je nekoliko stabala na svom imanju u Andoru. Ko pa nema neku voćku da svojim plodovima popuni prostor na trpezi? Kada se oženio Adrinom, zasadio je dva lešnika. Kad je ona preminula, osećao se dobro zbog toga što je njeno drveće ispred njegovog prozora.

Održavanje čitavog voćnjaka nešto je sasvim drugo. Na tom polju je zasađeno skoro tri stotine stabala. Bio je to voćnjak njegove sestre; došao joj je u posetu dok su njegovi sinovi održavali njegovo imanje kod Kerisforda.

U džepu košulje Almen je nosio pismo koje su mu sinovi uputili. Očajničko pismo, u kom su ga preklinjali za pomoć - ali on ne može da ode kod njih. Potreban je tu gde je. Sem toga, sada je za njega pametno da ne bude u Andoru. On je kraljičin čovek. U poslednje vreme, bilo je trenutaka kada čovek može da upadne u nevolje zbog toga što je odan kraljici baš kao kada na pašnjaku ima previše krava.

„Almene, šta ćemo da radimo?" upita ga Adim. „Ovo drveće... Pa, ne bi trebalo da bude ovako." Trinaestogodišnji dečak je zlatnu kosu povukao sa očeve strane.