Tahmasib

Jura prođe pored nekih otvorenih vrata. U prostoriji nije bilo nikoga, samo su se na pultu koji se video kroz vrata palile i gasile raznobojne lampice. Kako je tiho, pomisli Jura. Niko se ne vidi i niko se ne čuje. Skrete u poprečni hodnik i začu muziku. Neko je negde svirao na gitari, sigurno i lagano, neku tužnu melodiju. Zar je i na Reji tako? — najednom pomisli Jura. On je voleo da oko njega bude bučno, da svi uvek budu zajedno, da se smeju, šale i pevaju. I najednom je osetio tugu. Onda pomisli da su sada sigurno svi na svojim radnim mestima, ali ipak ne mogade da se oslobodi utiska da ljudi u ovakvim kružnim, praznim hodnicima ne mogu da se ne dosađuju — i ovde i na drugim dalekim planetama. Krivac je verovatno bila gitara.

Najednom neko zlobnim glasom progovori iznad njegove glave:

„A, to te se već ne tiče! Uopšte te se ne tiče!“

Jura se zaustavi. Hodnik je bio prazan. Začu se i drugi glas, koji kao da se izvinjavao:

„Nisam mislio ništa loše, Vitalije. Jer to odista nije potrebno ni tebi, ni njoj, ni Vladislavu Kimoviču. To nikome nije potrebno. Ja sam samo hteo da kažem…“

Glas pun zlobe ga prekide:

„Već sam čuo, i sve mi je to dojadilo! I ostavite me na miru s tim vašim Averinom, te trpajte nos u moje lične stvari! Molim vas samo jedno: dajte mi da odradim svoje tri godine — i gubite se do stotinu đavola?…“

Levo od Jure otvoriše se jedna vrata i u hodnik izlete belokos mladić od oko dvadeset i pet godina. Njegova svetla kosa bila je razbarušena, lice crveno i besno. On besno zalupi vrata za sobom i zaustavi se pred Jurom. Jedan trenutak su se posmatrali.

„Ko ste vi?“ upita belokosi.

„Ja“, reče Jura, „ja sam sa Tahmasiba.“

„A“, prezrivo reče belokosi. „Znači, još jedan ljubimac!“

On zaobiđe Juru i pojuri hodnikom, stalno poskakujući do tavanice i gunđajući:

„Idite svi do sto đavola! Idite svi…“ Jura hladno viknu za njim:

„Da niste možda prst prignječili, junačino?“ Belokosi se ne okrete.

Gle, pomisli Jura. Ovde baš i nije tako dosadno kao što to na prvi pogled izgleda.

Okrenuo se prema otvoru i konstatovao da se pred njim nalazi još jedan čovek, verovatno onaj koji se izvinjavao. Bio je kao od brega odvaljen, širokih ramena i odeven ne bez ukusa. Kosa mu je bila lepo začešljana, a lice rumeno i tužno.

„Vi ste sa Tahmasiba?“ tiho upita klimnuvši glavom.

„Da“, reče Jura.

„Sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim? Dobar dan.“ Čovek pruži ruku. „Ja sam Kravec, Anatolije. Vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura. „Ja sam ovde samo u prolasku.“

„Ah, u prolasku?“ reče Kravec i dalje držeći Jurinu ruku. Dlan mu je bio suv i hladan.

„Jurije Borodin“, reče Jura.

„Drago mi je“, reče Kravec i najzad pusti Jurinu ruku. „Znači, vi ste u prolasku. Recite, Jura, da li je Vladimir Sergejevič ovamo odista stigao u inspekciju?“

„Ne znam“, reče Jura.

Rumeno lice Anatolija Kravec postade jos tužnije. „Pa da, razume se, odakle biste to i mogli da znate… Ovde, kod nas, najednom su počele da se šire glasine… Da li odavno poznajete Vladimira Sergejeviča?“

„Mesec dana“, preko volje odgovori Jura. On je već shvatao da mu se Kravec ne dopada. Možda zbog toga što je sa belokosim govorio izvinjavajućim glasom. Ili zbog toga što je stalno postavljao pitanja na koja Jura nije želeo da odgovara.

„A ja ga poznajem već duže vremena“, reče Kravec. „Studirao sam kod njega.“

Najednom se trže. „Zašto stojimo ovde, u hodniku? Uđite!“ Jura zakorači preko praga. Prostorija u koju je ušao prema svemu je bila laboratorija za propračunavanja. Duž zidova su se pružale staklene stalaže elektronske mašine za računanje. Na sredini se nalazio beli pult i ogroman sto, pretrpan raznim papirima i shemama. Na stolu se nalazilo i nekoliko omanjih ručnih električnih mašina za računanje.

„To je naš mozak“, reče Kravec. „Sednite.“ Jura ostade stojeći. Ćutanje se otezalo.

„Na Tahmasibu se nalazi ista takva mašina“, izjavi Jura.

„Sad svi posmatraju“, progovori Kravec. „Vidite, nikoga nema. Kod nas uopšte svi mnogo posmatraju. Mnogo rade. Vreme leti skoro neprimetno. Ponekad zbog rada dolazi do takvih svađa…“ Odmahnuo je rukom i nasmejao se. „Naši astrofizičari su se sasvim posvađali. Svako ima svoju ideju i svako smatra da je onaj drugi — budala. Svi se objašnjavaju preko mene. A ja izvlačim deblji kraj i od jednih i od drugih.“

Kravec zaćuta i pogleda u Juru kao da nešto očekuje.

„Šta ćete“, reče Jura gledajući u stranu. „Dešava se.“

Razume se, pomisli on, niko ne želi da svađe iznosi iz svoje kuće.

„Nas je ovde malo“, reče Kravec, „svi smo jako zauzeti. Naš direktor Vladislav Kimovič jako je dobar čovek, ali je i on jako zauzet. Tako da na prvi pogled može da izgleda kao da je kod nas jako dosadno. A, u stvari, svako od nas danima sedi nad svojim radom.“

Ponovo pogleda u Juru. Jura učtivo odgovori:

„Da, razume se, ovde imate šta da radite. Kosmos je mesto za rad, a ne za zabavu. Pa ipak, izgleda da je kod vas pomalo prazno. Samo što negde svira gitara.“

„A“, reče Kravec smeškajući se, „to se naš Dic duboko zamislio.“