Tahmasib

Vrata se otvoriše i u laboratoriju uđe sićušna devojka s ogromnim svežnjem papira u rukama. Ona za sobom vrata zatvori ramenom i pogleda u Juru. Sigurno se bila upravo probudila — oči su joj bile natekle.

„Dobar dan“, reče Jura.

Devojka samo pokrenu usne, bez i jednog jedinog zvuka, i tiho priđe stolu.

Kravec reče:

„Ovo je Zina Šatrova. A ovo je, Zinočka, Jurije Borodin. On je doputovao zajedno sa Vladimirom Sergejevičem Jurkovskim.“

Devojka klimnu glavom ne dižući oči. Jura je pokušavao da shvati da li se prema svima koji su stigli sa Jurkovskim na Tahmasibu saradnici ove opservatorije tako čudno odnose. Pogleda u Kraveca. Kravec je gledao Zinu i, izgleda, nešto proračunavao. Zina je ćutke prelistavala one papire. Kad je privukla sebi električnu mašinu za računanje i počela da otkucava brojeve, Kravec se okrete Juri:

„No, Jura, hoćete li…“

Prekinulo ga je meko brundanje radiofona. Izvinio se i brzo izvukao iz džepa radiofon.

„Anatolije?“ začu se dubok glas.

„Da, ja sam, Vladislave Kimoviču.“

„Anatolije, otiđi, molim te, do Bazanova. U biblioteci je.“

Kravec pogleda u Juru.

„Kod mene…“ započe.

Glas u radiofonu poče da se udaljava:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču… Da, da, sheme sam pripremio…“

Veza se prekide. Kravec stavi radiofon u džep i neodlučno pogleda prema Zini i Juri.

„Moraću da odem“, reče. „Direktor me je zamolio da pomognem našem atmosferičaru… Zina, budi tako dobra, pokaži našem gostu opservatoriju. Uzmi u obzir da je on dobar prijateij Vladimira Sergejeviča, da mu treba ukazati pažnju…“

Zina ništa ne odgovori. Kao da Kraveca nije ni čula, samo glavu još više saže.

Kravec se osmehnu Juri svojim tužnim osmehom, podiže obrve, raširi ruke i iziđe.

Jura se primače pultu i baci pogled na devojku. Imala je milo i premoreno lice.

Šta to sve znači — da li je Vladimir Sergejevič odista došao u inspekciju?

Uzmi u obzir, on je dobar prijatelj Vladimira Sergejeviča.

Neka sve ide do sto đavola! Jura oseti da sve to znači nešto loše. Osećao je potrebu da se u nešto umeša. Da ode i ostavi sve ovako kako jeste — to bi bilo nemoguće. Ponovo pogleda u Zinu. Devojka je radila. Nikad ranije nije video da tako mila devojka može da bude tako tužna i ćutljiva. Sigurno su je uvredili, najednom pomisli. Jasno je kao sunce da su je uvredili. U tvom prisustvu su uvredili čoveka — i ti si kriv, automatski se setio. No, dobro…

„Šta je ovo?“ Jura glasno upita i prstom pokaza na jednu od lampi koje su namigivale. Zina se trže i podiže glavu.

„Ovo?“ upita. Prvi put je podigla na njega svoje oči. Imala je neobične, ogromne plave oči. Jura hrabro reče:

„Da, baš to.“

Zina ga je i dalje gledala.

„Recite“, upita ona, „vi ćete raditi kod nas?“

„Ne“, reče Jura i priđe stolu. „Ja neću raditi kod vas. Ja sam ovde u prolasku.

I ja nisam nikakav prijatelj Vladimira Sergejeviča. Jedva da se i poznajem s njim. Niti sam nekakav njegov ljubimac. Ja sam vakuum-varilac.“

Ona pređe rukom preko lica.

„Stanite“, promrmlja. „Vakuum-varilac? Zašto vakuum-varilac?“

„A zašto da ne?“ upita Jura, nekako osetivši da je za ovu divnu, tužnu devojku veoma važno to što je on baš vakuum-varilac, a ne nešto drugo. Nikad se još nije toliko radovao što je vakuum-varilac.

„Izvinite“, reče devojka. „Ja sam vas zamenila.“

„S kim to?“

„Ne znam. Mislila sam… Ne znam. Nije ni važno.“ Jura obiđe sto i zaustavi se pored nje gledajući je odozgo.

„Pričajte“, reče joj.

„O čemu?“

„O svemu. O svemu što se ovde, kod vas, dešava.“ Najednom Jura ugleda kako su na blistavu površinu stola počele da padaju kapi. Oseti kako ga nešto steže u grlu.

„No, još je samo to trebalo“, ljutito reče.

Zina zatrese glavom. On preplašeno pogleda prema vratima i preteći reče:

„Prestanite da plačete! Kakva sramota!“

Ona podiže glavu. Lice joj je bilo mokro i žalosno, oči su joj još više otekle.

„Kako bi… vi… tako“, progovorila je. On izvuče iz džepa maramicu i stavi joj je u mokri dlan. Ona poče da briše obraze.

„Ko vas je uvredio?“ tiho upita Jura. „Kravec? Da pođem i da mu razbijem njušku, hoćete?“

Ona savi maramicu i pokuša da se osmehne. Zatim upita:

„Slušajte, vi ste odista vakuum-varilac?“

„Jesam. Samo, molim vas, ne plačite. Prvi put vidim da neko plače zbog toga što je ugledao vakuum-varioca.“

„A da li je istina da je Jurkovski doveo sa sobom na opservatoriju svog ljubimca?“

„Kakvog sad ljubimca?“ zaprepasti se Jura.

„Kod nas se ovde pričalo da Jurkovski hoće da smesti na Dioni svog ljubimca astrofizičara…“

„Kakve su to sad gluposti?“ reče Jura. „Na brodu se nalaze samo posada, Jurkovski i ja. Nema nikakvih astrolizičara.“

„Istina?“

„Pa razume se da je istina! I uopšte — u Jurkovskog ljubimci! To treba zamisliti! Ko vam je to rekao? Kravec?“

Ona ponovo odmahnu glavom.

„Dobro.“ Jura nogom privuče stolicu i sede. „Vi ipak pričajte. Sve ispričajte.

Ko vas je uvredio?“