Tahmasib

„Slušajte… hm-hm… Vladislave“, reče Jurkovski. „Mi smo zadovoljni radom opservatorije, vi to odlično znate. Ja sam vama lično veoma zadovoljan, Vladislave. Precizno… hm-hm… radite. I ja se uopšte nisam spremao da vas uznemiravam, kako da kažem, po… hm-hm… zvaničnoj dužnosti. Ali, ipak — pitanje ljudi. Shvatite, Vladislave, izvesno, ja bih rekao, zakonsko nerazumevanje izaziva činjenica što kod vas… hm-hm… Eto, tokom protekle godine kod vas je završeno dvadeset radova. Dobri radovi. Neki čak i odlični, na primer, onaj… hm-hm… o određivanju dubine egzofernih slojeva prema konfiguraciji senki Prstenova. Da. Dobri radovi. Ali među njima nema nijednog samostalnog. Šeršenj i Averin. Šeršenj i Svirski. Šeršenj i Šatrova… Postavlja se pitanje: a gde su, jednostavno, Averin i Šatrova? Gde je samo Svirski? To jest, stiče se utisak da vi vodite svoju odmladinu na uzici. Razume se, mnogo je važniji rezultat, pobedniku se ne sudi… hm-hm… ali ni pri vašoj zauzetosti, vi nemate prava da ispuštate iz vida i pripremu stručnjaka. Oni će ranije ili kasnije morati da rade samostalno. I da uče druge. Kako je kod vas u tom pogledu?“

„Pitanje je na svom mestu, Vladimire Sergejeviču“, reče Šeršenj posle kraćeg ćutanja. „Ali, kako odgovoriti na njega — to odista ne znam. I sve to izgleda sumnjivo. Ja bih rekao — odvratno. Ja sam već nekoliko puta pokušavao da odbijem koautorstvo — znate, da bih jednostavno spasao svoje lice. I zamislite, momci mi ne dopuštaju! I ja ih shvatam. Eto, Tolja Kravec“, lupio je dlanom po fotokorekturi. „Odličan praktičar. Majstor preciznog merenja. Odličan inženjer.

Ali…“ on raširi ruke, „on nema dovoljno iskustva, šta li… Ogroman, najinteresantniji materijal osmatranja i — praktično potpuna nesposobnost za kvalifikovanu analizu rezultata. Vi znate, Vladimire Sergejeviču, ja sam naučnik, meni je žao materijala koji propada, a objaviti ga u sirovom obliku, da bi zaključke izvlačio Gabdul Kadirovič — to takođe nekako ne ide! Ne mogu da izdržim, sedam za sto, počinjem da interpretiram sam. No… samoljublje… Tako se i pojavljuje — Šeršenj i Kravec.“

„Da“, zamišljeno reče Jurkovski. „Dešava se. Ne uznemiravajte se zbog toga, Vladislave, nije to ništa strašno… Mi vas odlično poznajemo. Da, Anatolij Kravec. Čini mi se da ga se… hm-hm… sećam. Ljudeskara. Veoma ljubazan i učtiv. Da, da, sećam ga se. Bio je, sećam se, odličan student, vredan. Ja sam bio ubeđen da je on na Zemlji, u Abastumaniji… Da. Znate, Vladislave, ispričajte mi, molim vas, nešto o vašim saradnicima. Ja sam ih već skoro sve pozaboravljao.“

„Pa“, reče Šeršenj, „to nije teško. Nas je ovde, na Dioni, sve u svemu osmoro.

No, Dica i Olenjevu ćemo isključiti — oni su inženjeri-kontrolori. Odlični, pametni momci, nijednog nesrećnog slučaja za tri godine rada. O meni takođe nećemo govoriti. Znači imamo još pet astronoma. Averin. Astrofizičar. Obećava da će postati dragocen radnik, ali se za sada mnogo razbacuje. Meni lično se ta osobina nikada i ni kod koga nije mnogo dopadala. Zbog toga Miler i ja nikako nismo mogli da se složimo. Tako, onda imamo Svirskog, Vitalija. Takođe astrofizičar.“

„Dozvolite“, reče Jurkovski, najednom sinuvši licem. „Averin i Svirski! Kako da ne… To je bio odličan par. Sećam se, bio sam loše raspoložen i oborio sam Averina, a Svirski je odbio da polaže. Sećam se, to je bila dirljiva buna… Da, to su bili odlični drugovi. Kako da se ne sećam.“

„Sad su se ohladili jedan prema drugome“, tužno reče Šeršenj.

„A šta se… hm-hm… desilo?“

„Devojka“, ljutito reče Šeršenj. „Obojica su se preko ušiju zaljubila u Zinu Šatrovu…“

„Sećam se!“ uzviknu Jurkovski. „Mala, vesela, oči plave kao… hm-hm… nezaboravak. Svi su joj se udvarali, a ona je svima odgovarala šalom. Bila je jako vesela.“

„Sad više nije“, reče Šeršenj. „Zapetljao sam se u tim stvarima srca, Vladimire Sergejeviču. Neka bude kako vi hoćete, ali što se tiče toga, uvek sam istupao protiv vas i istupaću i dalje. Mladim devojkama nije mesto na udaljenim bazama, Vladimire Sergejeviču.“

„Ostavite se, Vladislave“, reče Jurkovski i namršti se.

„Stvar nije u tome, na kraju krajeva. lako sam mnogo očekivao od tog para — od Averina i Svirskog. Ali oni su zatražili različite teme. Sad njihovu staru temu razrađujemo Averin i ja, a Svirski radi odvojeno. Da, Svirski. Miran, uzdržljiv, iako pomalo i flegmatičan. lmam nameru da ga ostavim kao svog zamenika kad odem na odmor. Još nije sasvim samostalan, mora mu se pružati pomoć. No, o Tolji Kravecu sam već pričao. Zina Šatrova…“ Šeršenj zaćuta i počeša se iza uveta.

„Devojka!“ reče. „Zna stvari, razume se, ali… Takva, znate, gubi se u svemu.

Emocije. Uostalom, ne bih imao nekih zamerka na njen rad. Svoj hleb na Dioni zarađuje. I, na kraju, Bazanov.“

Šeršenj zaćuta i zamisli se. Jurkovski baci pogled na fotokorekturu, a onda više nije mogao da izdrži, podiže pritiskivač s nje i pročita: ŠERŠENJ I KRAVEC: PRAŠINA KOJA SAČINJAVA PRSTENOVE SATURNA.

Uzdahnu i baci pogled na Šeršenja.

„No“, upita, „kakav je… hm-hm… Bazanov?“