Tahmasib

„Niko“, reče ona tiho. „Ja sam jednostavno loš radnik. A uza sve to i s neuravnoteženom psihom“, tužno se osmehnula. „Naš direktor je u principu protiv žena na opservatoriji. Hvala mu za to što me nije odmah vratio na Planetu. Od stida ne bih znala šta da radim. Na Zemlji bih morala da menjam struku. A to ne bih htela ni u kom slučaju. Iako mi ovde ništa ne polazi za rukom, ja se barem nalazim na opservatoriji kod istaknutog naučnika. Ja volim sve to“, grčevito je uzdahnula. „Ja sam mislila da mi je poziv…“

Jura reče kroz zube:

„Prvi put čujem za čoveka koji voli svoj poziv i kome ništa ne polazi za rukom.“

Slegla je ramenima.“Vi volite svoj poziv?“

„Da.“

„I ništa vam ne polazi za rukom?“

„Ja sam jednostavno netalentovana“, reče ona.

„Kako je to moguće?“

„Ne znam.“

Jura se ujede za usnu i zamisli.

„Slušajte“, reče. „Slušajte, Zinočka, a kako ostali?“

„Ko?“

„Ostali na opservatoriji…“

Zina duboko uzmahnu.

„Postali su sasvim drugačiji nego što su bili na Zemlji. Bazanov sve mrzi, a ove dve budale su uobrazile bogzna šta, posvađale su se i sad ne govore ni sa mnom ni jedan sa drugim…“

„A Kravec?“

„Kravec je — ulizica“, ravnodušno reče Zina. „Njega se ništa ne tiče.“ Najednom ga je zabrinuto pogledala. „Samo, molim vas, vi nikome ne govorite ovo što sam vam sada pričala. Jer, onda mi ovde nema života. Počeće razni prekori, opšta rasuđivanja o suštini ženske prirode…“

Jura je pogleda zaprepašćeno.

„Kako to?“ reče. „I niko o tome ništa ne zna?“

„A kome to može da bude interesantno?“ osmehnu se Zina tužno. „Jer mi smo najbolja od svih dalekih opservatorija…“

Vrata se otvoriše. Onaj belokosi momak se ugura do pojasa, baci pogled na Juru neprijatno namrštivši nos, onda pogleda Zinu, pa opet Juru. Zina ustade.

„Upoznajte se“, reče drhtavim glasom. „Ovo je Svirski, Vitalije Svirski, astrofizičar. A ovo je Jurije Borodin…“

„Predaješ dužnost?“ neprijatnim glasom upita Svirski. „No, onda neću da smetam.“

On poče da zatvara vrata, ali Jura podiže ruku:

„Trenutak“ reče.

„I pet“, ljubazno se nakezi Svirski. „Ali drugi put. A sad neću da narušavam vaš razgovor u četiri oka, dragi kolega.“

Zina ga zaprepašćeno pogleda i pokri lice rukama. „Ja ti nisam kolega, budalo jedna“, tiho reče Jura i pođe na njega. Svirski ga besno pogleda. „I ja ću sada da razgovaram s tobom, razumeš? Ali prvo se izvini devojci, stoko jedna!“

Jura je bio na pet koračaji od vrata kad Svirski, zverski isturivši čeljust, krete prema njemu.

Bikov je koračao po kajut-kompaniji stavivši ruke na leđa i opustivši glavu.

Žilin je stajao naslonivši se na vrata koja su vodila u komandno odeljenje.

Jurkovski je, stegavši prste, sedeo za stolom. Sva trojica su slušala Mihaila Antonoviča. Mihailo Antonovič je govorio uzbuđeno i vatreno, stavivši desnu ruku na levu stranu grudi.

„…I veruj mi, Volođenjka, nikad u životu nisam čuo toliko gadosti o ljudima.

Svi su gadni i odvratni, samo je Bazanov dobar. Šeršenj je, vidite li, tiranin i diktator, sve je izmučio, drsko diktira svoju volju. Svi ga se boje. Bio je jedan hrabar čovek na Dioni, Miler, i njega je Šeršenj, vidite ii, oterao.

Bazanov ne odriče naučne zasluge Šeršenja, on se čak, vidite li, oduševljava njima i tvrdi da opservatorija uživa takav ugled samo zahvaljujući Šeršenju, ali zato, vidite li, kod njih vlada nepoštenje. Šeršenj ima svog specijalnog doušnika i provokatora, nekog netalentovanog Kraveca. Taj Kravec, vidite li, svuda prisluškuje, a posle sve prenosi Šeršenju. Po naređenju direktora on širi laži i međusobno zavađa ljude. Tako reći — podeli, pa vladaj. Uzgred budi rečeno, dok smo mi razgovarali, taj nesrećni Kravec je došao u biblioteku po neku knjigu. Kako mu je taj Bazanov podviknuo: ‘Gubi se napolje!’ Nesrećni Kravec, simpatičan momak, čak nije uspeo ni da mi se predstavi kao što treba.

Pocrveneo je i otišao, čak ni knjigu nije uzeo. Ja, razume se, nisam mogao da se uzdržim i očitao sam Bazanovu vakelu. Direktno sam mu i rekao: ‘Šta to radite, Peća? Zar se može tako?’„

Mihailo Antonovič se zaustavi da uzme vazduha i obriše lice maramicam.

„Eto, vidite“, nastavi, „Bazanov je, vidite li, moralno potpuno čist. On ne podnosi kad se neko nekome ulaguje i dodvoruje. Ovde postoji mlada saradnica Zina, astrofizičar. Odmah joj je prikačio dva kavaljera, pa je čak uobrazio da su se zbog nje i potukli. Ona, vidite li, daje avanse i jednom i drugom, a oni kao petlovi… Pri čemu, pazite, sam dodaje da su to sve samo glasine, ali činjenica ostaje činjenica — sva trojica su, navodno, u zavadi zbog nje. Ali ni to još nije sve. Bazanov je u odličnim odnosima sa svim astronomima, uvukao je u svoju grupu i inženjere-kontrolore. Svi su za njega kreteni, idioti, niko ne ume da radi, svi su nedoučeni… Kosa mi se dizala na glavi dok sam sve to slušao!

Volođenjka, zamisli samo… Znaš li koga on smatra za glavnog krivca za sve to?“

Mihailo Antonovič napravi efektnu pauzu. Bikov se zaustavi i pogleda ga.

Jurkovski, stegavši vilice, poče da žmirka.