Tahmasib

U kolima je vazduh bio čist, prohladan.

„A po mome mišljenju“, reče Jura, „ovo je interesantan gradić. Nikad ranije nisam bio u međunarodnim gradovima. Ovde je sve interesantno isprepletano i izmešano. Kara-Kumi i međunarodna policija. Da li ste ih videli sa plavim šlemovima na glavi?“

„Video sam“, namrgođeno je rekao šofer. „Tamo ih, na putu, ima koliko hoćeš…“

pokazao je glavom nekud iza sebe, „najmanje tridesetak. Kamioni su se sudarili.“

„Kako to ‘sudarili’?“ začudi se Jura. „Kakvi kamioni? Automati?“

„Ma ne, kakvi automati“, progunđa šofer. „Oni… Varjaški gosti. Dobili su svoje… Bitange pijane.“ Zaustavio je kola ispred hotela i rekao:

„Stigli smo. Ja ću skrenuti prvom ulicom desno. Jura iziđe iz kola.“

„Veliko hvala.“

„Nema na čemu“, reče šofer. „Do viđenja.“

Jura uđe u hol i priđe recepciji. Službenica na recepcijl je upravo razgovarala telefonom i Jura, pošto sede u fotelju, poče da razgleda slike po zidovima. I ovde je sve bilo izmešano. Pored tradicionalnih medveda Šiškina nalazila se velika slika pokrivena fluorescentnim bojama koja baš ništa nije prikazivala.

Izvesno vreme Jura je sa tihom radošću upoređivao te slike. To je bilo odista zabavno.

„Izvolite, m’sje“, reče službenica stavljajući ruke na sto.

Jura se nasmeja.

„Ja, vidite, nisam m’sje“, reče on. „Ja sam običan sovjetski drug.“

Žena se takođe nasmeja.

„Da budem otvorena, tako sam i misliia. Ali, nisam htela da rizikujem. Često nam dolaze stranci, koji se vređaju kad ih oslovljavamo sa ‘druže’.“

„Čudaci“, reče Jura.

„Odista“, složi se službenica. „Čime mogu da vam pomognem, druže?“

„Znate“, reče Jura, „ja moram da dođem do načelnika raketodroma. Da li možete nešto da mi posavetujete?“

„A šta da vam savetujem?“ začudi se službenica. Digla je slušalicu telefona i okrenula broj. „Valja?“ upita ona. „Ah, Zoja? Slušaj, Zoječka, ovde Kruglova.

Kada tvoj danas prima? Aha… Shvatam… Ne jednostavno jedan mladić… Da…

No, dobro, izvini, hvala…“

Ekran videofona je sve vreme ostao slep i Jura to shvati kao loš znak. „Loša stvar“, pomisli.

„No, stvar stoji ovako“, reče službenica. „Načelnik je jako zauzet i moći će da vas primi tek posle šest.“

„Napisaću vam adresu i broj telefona“, brzo je pisala na papiru sa zaglavljem hotela. „Evo. U šest sati se ili javite telefonom ili sami otiđite. To je tu, odmah pored nas.“

Jura je ustao, uzeo list papira i zahvalio se.

„A gde ste odseli?“ upita službenica.

„Znate“, reče Jura, „za sada još nigde. A i neću. Moram da odletim još danas.“

„A“, reče žena. „No, onda, srećan put. Srećna plazma, kako kažu naši međuplanetarci.“

Jura se još jednom zahvali i iziđe na ulicu.

U tihoj, zasenčenoj ulici u blizini hotela on pronađe kafe u kome je sijesta bila ili već završena ili još nije ni otpočela. Pod širokim, šarenim suncobranom, na travi su bili razmešteni stolovi, mirisalo je na pečenu svinjetinu. Iznad suncobrana visila je firma: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Vaš stari Miki Maus; prim. prev. sa slikom poznatog mišića Volta Diznija. Jura neodlučno kroči pod nadstrešnicu.

Razume se, takvi kafei postoje samo u međunarodnom gradu. Iza dugačkog, metalnog šanka, ispred dugog niza flaša sa šarenim etiketama, sedeo je ćelavi barman rumenog lica u beloj bluzi sa zasukanim rukavima. Njegove velike, dlakave pesnice su ležale među srebrnim čašama i zvonima, koja su pokrivala činije sa besplatnim zakuskama. S leve strane barmana nalazila se srebrna mašina, čiju namenu Jura nije znao, iz koje se dizala struja mirišljave pare. Sa desne njegove strane pod staklenim zvonom na kartonskim poslužavnicima videli su se svi mogući sendviči. Nad glavom barmana su se nalazila dva plakata. Jedan, na engleskom jeziku, obaveštavao je posetioce da je ‘prvo piće besplatno, drugo dvadeset i četiri centa, a svako sledeće osamnaest centi’. Drugi plakat, na ruskom jeziku, glasio je: VAŠ STARI MIKI MAUS BORI SE ZA ZVANJE KAFEA ODLIČNE USLUGE.

U kafeu su bila samo dva posetioca. Jedan od njih je spavao za stočićem u uglu, naslonivši neočešljanu glavu na ruke. Pored njega u travi ležao je umašćeni ruksak.

Drugi posetilac, krupan čovek u kariranoj košulji, lagano je i s uživanjem jeo svinjski ragu i razgovarao preko dva stočića sa barmanom. Razgovor se vodio ruski. Kad je Jura ušao, barman je govorio: „Mene se ne tiču fotonske rakete i atomski reaktori. Ja hoću da govorim o kafeima i barovima. U to se ipak nešto i razumem. Uzmite ovde, u Mirza-Čarleu, vaše, sovjetske, i naše, zapadne kafee. Ja znam obrt svakog ugostiteljskog preduzeća u gradu. Ko ide u vaše, sovjetske, kafee? I, što je najvažnije — zašto? U vaše, sovjetske, kafee idu uglavnom žene da jedu sladoled i igraju s pilotima koji ne piju.“

U tom trenutku barman ugleda Juru i zastade.

„Evo momka“, reče. „To je ruski momak. On je došao u Miki Maus danju. Znači, on je upravo stigao ovamo. On hoće da jede.“

Čovek u kariranoj košulji s interesovanjem pogleda u Juru.

„Dobar dan“, reče Jura barmanu. „Ja odista hoću da jedem. Kako se to radi kod vas?“

Barman poče gromko da se smeje.