Tahmasib

Tačno pored zgrade uprave prolazio je široki put posut krupnim crvenkastim peskom. Na pesku su se videli tragovi mnogih nogu i automobilskih guma. Sa obe strane puta su se nalazili betonski jarkovi, kraj kojih su cvetali bagremi. Na dvadesetak koračaja od ulaza u upravu, u senci bagrema, nalazio se mali, kvadratni beli atomokar. Nad blistavim staklom vetrobrana videli su se plavi šlemovi sa belim natpisom: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE. [1]

Minut-dva Jura je stajao neodlučno. Isprva na putu nije bilo nikoga. A onda se odnekud sa desne strane široko koračajući pojavio neki preplanuli čovek u belom odelu. Kad je došao do Jure, zaustavio se, skinuo sa glave ogromnu beretku i počeo da maše njom ispred lica. Jura ga je znatiželjno pogledao.

„Fruće!“ reče čovek u belom odelu. „A kako ti?“ Govorio je sa jakim stranim akcentom.

„Baš vrućina“, složi se Jura.

Čovek u belom odelu navuče beretku na kosu izbledelu od sunca i izvuče iz džepa pljosnatu staklenu čuturicu.

„Guc-nemo?“ reče raširivši usta od uveta do uveta.

Jura odmahnu glavom.

„Ne pijem“, reče.

„Takoće ja ne pijam“, objavi čovek u belom odelu i vrati čuturicu u džep. „Ali uvek ima uiski, ako hoće piti.“

Jura poče da se smeje. Čovek mu se dopadao.

„Frućina“, još jednom reče čovek u belom odelu. „To naša nesreća. Mećunarotni raketotrom na Grenlantu — i ja tamo smrzavam. Mećunarotni raketotrom u Misra— Šarle — ja mokar od znoj. A?“

„Užasna vrućina“, reče Jura.

„A gde letimo?“ upita čovek u belom odelu.

„Treba da stignem na Saturn.“

„Oho!“ reče čovek. „Tako mlat, a feć na Saturn! Znači — mi ćemo sretati i sretati!“

Lupi Juru po ramenu, i tada primeti policijska kola. „Mećunarotna polisija“, reče svečano. „Oni mora, imaju sve počasti.“

Važno klimnu Juri glavom i krete dalje. Kad je stigao do policijskih kola, on se prenuo, zauzeo svečani stav i prineo desni kažiprst glavi. Plavi šlemovi su se trgli iza sna i ponovo zauzeli nepokretan položaj.

Jura uzdahnu i lagano krete ka hotelu. Trebalo je negde pronaći načelnika raketodroma. Usput nikoga nije sreo, i nije imao koga da pita. Razume se, mogao je da pita i policajce, ali Jura nije hteo da im se obraća. Nije mu se dopadalo što sede tako nepokretno. Jura je uzgred zažalio što nije upitao čoveka u belom odelu, ali se onda setio da je ljubazna dežurna sigurno morala sve da zna o Mirza-Čarleu. On se čak zaustavio za jedan trenutak, ali je onda ipak krenuo dalje. Na kraju krajeva, nema smisla oduzimati ljudima toliko vremena. Ništa, saznaću već nekako, pomislio je i krenuo dalje.

Išao je po ivici jarka, trudeći se da ne ide po suncu, pored jarko obojenih automata sa soda-vodom i sokovima, pored praznih klupa i stolica za ležanje, kraj belih kućica koje su se krile u senci bagrema, kraj velikih betonskih ploča na kojima su bili smešteni prazni atomokari. Na jednoj od tih ploča nije bilo suncobrana i od bleštavih, ispoliranih krovova mašina dizala se jara. Bilo je žalosno posmatrati ta kola, koja su tu, na suncu, stajala, sigurno, nekoliko časova. Prošao je kraj ogromnih reklama koje su na tri jezika obećavale zdravlje Herkulesa onima koji piju vitaminizovano kozje mleko Golden Horih, kraj nekih čudnovatih, izmučenih ljudi koji su spavali u travi stavivši pod glavu zavežljaje, ruksake i koferčiće, kraj kola-čistačica koja su stajala na ivici puta, kraj pocrnele dece, koja su se pljuskala vodom iz jarka. Nekoliko puta su ga prestizali prazni autobusi. Prošao je ispod plakata koji se raširio preko celog puta: MIRZA-ČARLE POZDRAVLJA DISCIPLlNOVANE VOZAČE. To je bilo napisano na engleskom.

Prošao je pored kućice saobraćajca na uglu, skrenuo nadesno i izišao na Bulevar prijateljstva — glavnu ulicu Mirza-Čarlea.

Bulevar je već bio pust. Radnje, bioskopi, barovi, kafei — sve je bilo zatvoreno. Sijesta — pomislio je Jura. Na bulevaru je bila užasna, neizdržljiva vrućina. Jura se zaustavio kraj automata i ispio čašu toplog soka od pomorandže.

Podigavši obrve, prišao je drugom automatu i popio čašu odvratno tople soda-vode. Da, pomisli. Sijesta. Bilo bi najbolje kad bi čovek mogao da se zavuče u frižider…

Sunce je pržilo — belo, kao obavijeno maglom. Senki nije bilo. Na kraju bulevara, u izmaglici, videla se gromada hotela. Jura krete ka njemu, osećajući kroz đonove cipela usijani asfalt. Isprva je koračao brzo, ali taj tempo nije mogao da izdrži — od vrućine je izgubio dah, znoj mu je liptao po licu.

Dugačka, široka limuzina se zaustavi kraj trotoara. Šofer sa ogromnim, tamnim naočarima otvori vrata i obrati se Juri:

„Slušaj, prijatelju, gde se ovde nalazi hotel?“

„Tamo, napred, na kraju bulevara“, reče Jura. Šofer ga pogleda, zadovoljno klimnu glavom i upita:

„Da nećeš i ti tamo?“

„Tamo“, s uzdahom odgovori Jura.

„Sedi“, reče šofer.

Jura radosno uđe u kola.

„Odmah se vidi da si ovde stranac, kao i ja“, reče šofer. Kola je vozio jako sporo. „Svi mesni stanovnici sede u hladovini. Upozoravali su me da ovde treba stići predveče, ali takav sam ti čovek — ne volim da čekam. A nije trebalo da žurim. Ovo je neko zaspalo carstvo.“