Tahmasib

Stazom se približavao, brzo prebirajući debelim, kratkim nogama, debeljko u odelu sašivenom po poslednjoj modi. Na glavi je imao tropski šlem od plute. Lice mu je bilo nateklo, s oteklim kapcima. Pod levim okom mu se videla velika modrica. Na desetak metara od Ivana, čovek je smakao sa glave svoj šlem i, jako se sagnuvši, gotovo se preklopivši, bukvalno uskočio u kafe. Ivan mu se ljubazno pokloni.

„Šta je sa njim?“ začuđeno upita Jura.

„Idemo, idemo“, reče Ivan. „Idemo u istom pravcu.“

„Trenutak“, reče Jura. „Samo da platim.“

„Već sam platio ja“, reče Ivan. „Idemo.“

„Ali, zašto?“ reče Jura dostojanstveno. „Ja novac imam… Svima su nam dali…“

Ivan se osvrte prema kafeu.

„A ova ulizica“, reče on „moj je stari, dobri poznanik. Ponos međunarodne luke Mirza-Čarle.“ Jura se takođe osvrte. ‘Ponos Mirza-Čarlea’ je već sedeo na visokoj stolici ispred šanka. „Kralj smrdljivaca. Ilegalno vrbuje ljude. Najgori čovek u gradu. Pre dva dana se napio i počeo da napastvuje devojku na ulici, pa sam ga malo doterao. Sad je sa mnom vrlo ljubazan.“

Ne žureći se išli su po senovitoj zelenoj uličici. Postajalo je prohladno. Sa Bulevara prijateljstva dopirala je jednolična buka motora.

„A koga on vrbuje?“ upita Jura.

„Radnike,“, odgovori Ivan. „Uzgred budi rečeno, ko te je preporučio za rad na Reji?“

„Preporučila nas je naša fabrika“, odgovori Jura. „A kakvi su to radnici? Zar vrbuju i naše?“

Ivan se začudi.

„Zašto naše? Momke sa Zapada. Sve one jadnike koji od detinjstva misle o starosti i maštaju da postanu gospoda. Takvih tamo ima i dalje mnogo. Slušaj, Jura“, reče on, „a ako ne stigneš do Reje? Šta će biti onda?“

„Šta vam je“, reče Jura. „Ja svakako moram da stignem do Reje. Biće odista užasno, pred mojim drugovima, ako ne stignem tamo. Bilo nas je sto pedeset dobrovoljaca, a izabrali su nas samo jedanaest. Kako onda da ne stignem? Svakako moram da stignem.“

Izvesno vreme išli su ćutke.

„No, njih vrbuju“, rekao je Jura. „A onda?“

„Posle ih trpaju u brodove i šalju na asteroide. Oni koji vrbuju dobijaju određeni procenat za svaku glavu koju posade u brod. Zbog toga se oni, kao trgovački agenti, okupljaju u Mirza-Čarleu. I na drugim međunarodnim raketodromima.“

Izišli su na Bulevar prijateljstva i skrenuli ka hotelu. Kraj velike bele zgrade Ivan se zaustavi.

„Ja ću ovamo“, reče on. „Do viđenja, Jura Borodine.“

„Do viđenja“, reče Jura. „Veliko hvala. I izvinite što sam nalupetao toliko gluposti, tamo, u kafeu.“

„Ništa“, reče Ivan. „Najvažnije je to što si ono što si rekao, rekao iskreno.“

Stegli su jedan drugome ruku.

„Slušaj, Jura“, reče Ivan i zaćuta.

„Da?“ reče Jura.

„O Reji“, reče Ivan. I ponovo zaćuta gledajući nekuda u stranu. Jura je ćutao.

„Da, o Reji. Svrati ti, brate, večeras, negde oko devet, u hotel, u sobu broj trista šest.“

„I onda?“ upita Jura.

„Šta će od toga biti, ne znam“, reče Ivan. „U toj sobi ćeš ugledati čoveka na prvi pogled surovog izgleda. Pokušaj da ga ubediš da moraš da stigneš na Reju.“

„A ko je on?“ upita Jura.

„Do viđenja“, reče Ivan. „Ne zaboravi: soba trista šest, posle devet.“

Okrenuo se i nestao u beloj zgradi. Kraj ulaza se nalazila ploča od plastike na kojoj je pisalo: ŠTAB REDARSKE PATROLE. MIRZA-ČARLE.

„Soba trista šest“, ponovi Jura. „Posle devet…“

MIRZA-ČARLE: HOTEL, SOBA TRISTA ŠEST

Jura je pokušavao da nekako utuca vreme. Za nekoliko sati je obišao skoro ceo grad. Voleo je da obilazi nepoznate gradove i vidi šta ima u njima. U Mirza— Čarleu se nalazio SEUK. Pod gigantsku, prozračnu kupolu nisu nikoga puštali, ali sada je Jura već znao da SEUK znači Sistem elektronskog upravljanja i kontrole, elektronski mozak raketodroma. Ako se pođe na sever od SEUK-a, stiže se u ogroman park, sa bioskopom pod otvorenim nebom, sa dva strelišta, ogromnim stadionom, atrakcijom ‘Čovek u raketi’, muzičkim kabinama, ljuljaškama, ringišpilima, mestima za igranke i ogromnim, prozračnim jezerom, oko koga rastu araukarije i topole, i u kome se Jura sa velikim uživanjem okupao. U južnom delu grada Jura je pronašao nisku, crvenu zgradu, iza koje je otpočinjala pustinja.

Oko zgrade se nalazilo nekoliko kvadratnih atomokara, a ispred nje se šetao policajac sa pištoljem. Policajac je objasnio Juri da je crvena zgrada zatvor i da ruski momak tu nema šta da radi. Na zapadu od SEUK-a su se nalazili blokovi stambenih zgrada. Tamo je bilo mnogo velikih i malih, lepih i ružnih zgrada.

Ulice su bile uske i nisu bile asfaltirane. Prema svemu, tamo je bilo lepo živeti — bilo je sveže, kuće su se nalazile u senci, a ipak u blizini centra.

Juri se dopala zgrada gradske biblioteke, ali tamo nije svratio. Na zapadnoj periferiji grada su se nalazile administrativne zgrade, a iza njih je otpočinjao prostor na kome su se nalazila skladišta.