Tahmasib

„Sendvič može da padne ili buterom prema zemlji Ili buterom okrenutim nagore“, reče. „Eto, ako govorimo uopšteno, ako budete bacali sendvič na sreću, on će padati čas ovako čas onako. U polovini sIučajeva on će pasti buterom nagore, a u polovini — buterom prema zemlji. Da li vam je jasno?“

„Jeste“, rekoh. I zbog nečeg se setih da još nisam večerao.

„U takvim slučajevima se govori da je verovatnoća željenog rezultata jednaka polovini.“

Dalje mi je ispričao da ako bi se sendvič bacao sto puta, on može da padne buterom okrenutim nagore ne pedeset, već pedeset i pet ili dvadeset puta, i da samo u slučaju ako se eksperiment ponavlja mnogo puta, može da se dobije rezultat približan polovini. Ja zamislih taj nesrećni sendvič sa buterom (možda čak i s kavijarom) kako izgleda pošto je hiljadu puta padao na pod i upitah da li odista postoje ljudi koji se time bave. On poče da mi objašnjava da se u tu svrhu koristi ne sendvič već novčić, kao u igri ‘kruna-pismo’, sve više zalazeći u detalje, tako da sam uskoro sasvim prestao da ga slušam i sedeo gledajući natmureno nebo, misleći o tome da će prema svemu padati kiša. Iz te prve lekcije iz teorije verovatnoće ja sam zapamtio o jedan termin — matematičko iščekivanje.

Neznanac je taj termin često upotrebljavao, a ja sam svaki put zamišljao ogromnu prostoriju, kao čekaonicu, sa podom u pločicama, u kojoj sede ljudi sa tašnama i bacaju s vremena na vreme u vazduh novčiće i sendviče i nešto iščekuju. I sada to često vidim u snu. Ali tada me neznanac ošamuti zvonkim izrazom granična teorema Muavra-Laplasa i reče da sve to nema nikakve veze sa stvari o kojoj je hteo da mi priča.

„Ja, znate, uopšte nisam hteo da vam pričam o tome“, reče glasom koji više nije bio onako živ kao maločas.

„Izvinite, vi ste sigurno matematičar?“ upitah ga. „Ne“, odgovori on natmureno.

„Kakav sam ja matematičar? Ja sam fluktuacija.“

Iz učtivosti oćutah.

„Da, ja vam, čini mi se, još nisam ispričao svoj doživljaj“, seti se on.

„Vi ste govorili o sendvičima“, rekoh.

„Znate, to je prvi primetio moj stric“, nastavi on. „Ja sam, znate, bio veoma rasejan i često sam ispuštao iz ruku sendviče. I sendviči su mi uvek padali na zemlju okrenuti buterom nagore.“

„Pa, to je dobro“, rekoh.

On tužno uzdahnu.

„To je dobro kad se to dešava ponekad… A kad se to dešava stalno! Da li me shvatate — stalno!“

Ništa nisam shvatao, i to sam mu i rekao.

„Moj stric je nešto znao matematiku i bavio se teorijom verovatnoće. On mi posavetova da bacim novčić. Bacali smo ga zajedno. Ja čak odmah nisam ni shvatio da sam propao čovek, ali moj stric to odmah shvati. Tako mi je tada i rekao: ‘Ti si propao čovek!’„

Ja i dalje nisam ništa shvatao.

„Prvi put sam bacio novčić sto puta; stric isto tako sto puta. Kod njega je grb ispao pedeset i tri puta, a kod mene — devedeset i osam. Stricu su se, znate li, oči popele na čelo. Meni takođe. Posle sam bacio novčić još dve stotine puta i, zamislite samo, kruna mi se pojavila sto devedeset i šest puta. Već tada je trebalo da shvatim čime se takve stvari završavaju. Morao sam već tada da shvatim da će jednom nastupiti i današnje veče!“ Pri tom duboko uzdahnu.“ Ali tada sam, znate, bio suviše mlad, mlađi od vas. Meni je izgledalo zabavno što znam da sam epicentar svih čuda sveta. Ne mogu da nađem drugi izraz.“

Malo se smirio i počeo da mi priča sve po redu, stalno pušeći i kašljucajući.

Ispričao mi je sve, opisujući detalje i naučno ih obrazlažući. Zaprepastio me je, ako ne dubinom, onda raznostranošću svojih znanja. Upotrebljavao je termine iz fizike, matematike, termodinamike, kinetičke teorije gasova, tako da sam se kasnije, kad sam odrastao, čudio odakle mi je ovaj ili onaj termin poznat. Često se upuštao u filozofska razmišljanja, a ponekad mi se činilo da uopšte nije samokritičan. Na primer, često je sebe nazivao ‘fenomenom’, ‘čudom prirode’ ili

‘gigantskom fluktuacijom’. Tada sam shvatio da to nije profesija. On mi je rekao da čuda nema već da se dešavaju samo malo verovatni događaji.

U prirodi, poučno mi je objašnjavao, najverovatniji događaji se dešavaju najšešće, a najneverovatniji — mnogo ređe.

Pri tome je mislio na zakon nestajanja entropije, ali je to meni tada zvučalo sasvim drugačije. Zatim je pokušao da mi objasni pojmove najverovatnijeg stanja i fluktuacije. Moju uobrazilju je potresao poznati primer sa vazduhom koji se sakupio u polovini jedne sobe.

‘U tom slučaju’, govorio je on, ‘svi koji bi sedeli u drugoj polovini sobe ugušili bi se, a ostali bi to smatrali za pravo čudo. A to nije nikakvo čudo već potpuno realna, ali neobično malo verovatna činjenica. To bi bila gigantska fluktuacija — ništavno moguće odstupanje od najverovatnijeg stanja stvari.’

Po njegovim rečima, i on je bio takvo odstupanje od najverovatnijeg stanja.

Njega su okruživala čuda. Videti, na primer, dvadesetostruku dugu posle kiše za njega je bila sitnica — on je video šest ili sedam puta.