Tahmasib

Koliko rada ima u kosmosu i na Zemlji! Pravog rada, koji je svima potreban, da li to shvatate? Ne šačici bogatih dama već svima! A ja, uzgred budi rečeno, imam za vas predlog od MUKS-a — oni koji žele mogu tokom ovih mesec dana da raskinu ugovor s kompanijom i pređu na građevinske i tehničke radove na drugim asteroidima i sputnjicima velikih planeta. Eh, kad bi svi ovde jednoglasno glasali za to da se zatvore ovi smrdljivi rudnici, ja bih to uradio još danas. A rada ćete imati preko glave.“

„A koliko plaćaju?“ povika neko.

„Plaća se, razume se, pet puta manje“, odgovori Jurkovski. „Ali zato ćete rada imati za ceo život, i dobri drugovi, pravi ljudi, od vas će napraviti prave ljude! Ostaćete zdravi i učestvovaćete u najgrandioznijem poslu na svetu.“

„Kakav je interes raditi u tuđem biznisu?“ reče Džošua.

„Da, to nam ne odgovara“, počeše da govore u gomili.

„Zar je to biznis?“

„Svako će da te uči kako treba, a kako ne može…“

„Tako ćeš celog života ostati radnik…“

„Biznismeni!“ s otvorenim prezirom reče Jurkovski. „No, vreme je da završimo.

Imajte na umu da sam ovog gospodina“, pokazao je na mister Ričardsona, „ovog gospodina uhapsio, i njemu će se suditi. Izaberite sami privremenog direktora i saopštite mi njegovo ime. Ja ću biti kod komesara Barabaša.“

Džošua mračno reče Jurkovskom:

„Nepravedan je to zakon, mister inspektore. Zar može da se radnicima zabrani da zarađuju? A vi, komunisti, još se hvalite da ste za radnike.“

„Prijatelju moj“, meko reče Jurkovski, „komunisti su za druge radnike. Za radnike, a ne za gazde.“

U Barabašovoj sobi Jurkovski se iznenada lupi po čelu.

„Budala“, reče. „Zaboravio sam kamenje na direktorovom stolu.“

Bela se nasmeja.

„No, više ga nećete videti“, reče. „Neko će sada postati gazda.“

„Đavo neka ih nosi“, reče Jurkovski. „A nervi su vam… hm-hm… Bela… odista loši…“

Žilin poče da se smeje.

„Ala ga je udesio stolicom!…“

„A šta kažete, odvratna njuška?“ upita Bela.

„Ne, zašto“, reče Žilin. „Veoma kulturan i prijatan čovek.“

Jurkovski gadljivo primeti:

„Ljubazna svinja. A kakve su ovde prostorije, drugovi, a? Kakav su dvorac napravili, a smrt-planetolozi žive u liftu! Ne, time ću se pozabaviti, to neću ostaviti tek tako!“

„Hoćete da ručate?“ upita Bela.

„Ne, ručaćemo na Tahmasibu. Sada će se završiti cela ova gužva…“

„Bože moj“, poče da mašta Bela. „Posedeti za stolom sa dobrim ljudima, normalnim ljudima, ne slušati ništa o dolarima, o akcijama, ni o tome da su svi ljudi životinje… Vladimire Sergejeviču“, poče da moli, „pošaljite mi ovamo barem nekoga.“

„Strpite se još malo, Bela“, reče Jurkovski. „Ova radnja će se uskoro zatvoriti.“

„Uzgred, o akcijama“, reče Žilin. „Sad je u radio-stanici sigurno ludnica…“

„Sigurno“, reče Bela. „Prodaju i kupuju mesto u redu. Oči na čelu, njuške znojave… Oj, kada ću se izvući odavde!“

„Dobro, dobro“, reče Jurkovski. „Dajte, da pogledam sve zapisnike.“ Bela pođe sefu. „Uzgred budi rečeno, Bela, da li ovde može da se pronađe neki manje ili više pristojan direktor?“

Bela je preturao po sefu.

„Zašto da ne“, reče. „Moći će, razume se. Inženjeri su ovde ljudi uglavnom dobri. Domaćini.“

Neko zakuca na vrata. Ušao je, natmuren, oblepljen flasterima, Džošua.

„Idemo, mister inspektore“, reče ljutito.

Jurkovski stenjući ustade.

„Idemo“, reče.

Džošua mu pruži rašireni dlan.

„Vi ste tamo kamenje zaboravili“, natmureno reče. „Sakupio sam. Jer ljudi su kod nas razni…“

TAHMASIB: GIGANTSKA FLUKTUACIJA

Svi su, kao i obično, pred ručak bili zaposleni. Jura se dosađivao nad Kursom teorije metala. Ljutit, neispavan, Jurkovski je nemarno prelistavao nekakav izveštaj. S vremena na vreme je zevao prikrivajući usta dlanom. Bikov je sedeo u svojoj fotelji i čitao poslednje časopise. To je bio dvadeset i četvrti dan puta, negde između orbite Jupitera i Saturna.

„Promena kristalne rešetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature u oblasti niskih temperatura se određuje, kao što smo videli, odnosom…“ čitao je Jura. Pomisli: Interesantno, šta li će se desiti kad Aleksej Petrovič pročita i poslednji časopis? Setio se priče Koldvela kako je neki momak jednog vrelog podneva seckao nožem palicu i kako su svi čekali šta će se desiti kada odseče i poslednji komadić. Prasnuo je u smeh, i tog trenutka se Jurkovski naglo okrenu prema Bikovu.

„Kad bi znao, Aleksej“, reče on, „do koje mi je mere sve to dojadilo, kako bih želeo da se razdrmam…“

„Uzmi od Žilina tegove“, posavetova mu Bikov. „Ti odlično znaš o čemu govorim“, reče Jurkovski.

„Nagađam“, progunđa Bikov. „Odavno već nagađam.“

„I šta o svemu tome… hm-hm… misliš?“

„Neumoran starac“, reče Bikov i zatvori časopis. „Ti više nemaš dvadeset i pet godina. Zašto stalno letiš kao žrebe pred rudu?“

Jura sa zadovoljstvom poče da sluša.

„Zašto… hm-hm… pred rudu?“ začudi se Jurkovski. „To će biti potpuno bezopasno proučavanje…“

„A možda je dosta?“ reče Bikov. „Isprva potpuno bezopasno ulaženje u pećinu kod pijavica, posle bezopasno svraćanje smrt-planetolozima — uzgred, kako tvoja jetra? — i na kraju ovaj piratski napad na Bambergu.“