Tahmasib

‘Potući ću bilo kog sinoptičara-amatera’, hvalisao se. Video sam, tako, polarnu svetlost u Alma-Ati, brokenske vizije na Kavkazu, a dvadeset puta sam posmatrao poznati zeleni zrak, takozvani ‘mač gladi’, kako ga, inače, nazivaju. Ja sam doputovao u Batumi, a počinjala je suša. Međutim, kad sam pošao po pustinji Gobi, tri puta me je uhvatila prava tropska kiša.

Za vreme školovanja u školi i institutu on je položio mnoštvo ispita i uvek je izvlačio cedulju sa pitanjem broj pet. Jednom je polagao neki specijalni ispit, i tačno se znalo da će biti samo četiri listića, prema broju onih koji su polagali, a on je ipak izvukao cedulju broj pet, jer je jedan sat pre početka ispita ispitivač odlučio da doda još jedan listić. Sendviči su nastavljali da mu padaju buterom okrenutim nagore. (‘Na to sam, prema svemu, osuđen do kraja života’, rekao je. ‘To će me uvek podsećati na to da nisam običan čovek već gigantska fluktuacija.’) Dva puta je prisustvovao stvaranju velikih vazdušnih sočiva (‘to su makroskopske fluktuacije gustine vazduha’ — nerazumljivo mi je objasnio) i oba puta su ta sočiva palila šibicu u njegovim rukama.

Sva čuda s kojima se sukobljavao delio je na tri grupe: na prijatna, neprijatna i neutralna. Sendviče sa buterom okrenutim nagore je svrstavao u prvu grupu.

Stalnu kijavicu, koja je redovno i nezavisno od vremena otpočinjala i završavala se svakog prvog u mesecu svrstavao je u drugu grupu. U treću grupu je svrstavao razne prirodne pojave koje su se dešavale u njegovom prisustvu. Jednom se u njegovom prisustvu desilo narušavanje drugog zakona termodmamike: voda u posudi sa cvećem je iznenada počela da prima toplotu od okolnog vazduha i počela da kipi, a u sobi je napadalo inje. (‘Posle toga, znate li, uvek, kao sumanut, pre nego što ću da pijem vodu, ja je obavezno pipnem prstom.’) U njegov šator (on je često putovao) često su uletale loptaste munje i satima su ostajale u njemu. Na kraju se na to navikao i koristio je loptaste munje kao lampe: čitao je pri njihovoj svetlosti.

„Da li znate šta je to meteorit?“ upitao me iznenada. Mladost je sklona da pravi glupe šale i ja sam odgovorio da su meteoriti zvezde koje padaju i koje nemaju ništa zajedničko sa zvezdama koje ne padaju.

„Meteoriti ponekad padaju i u kuće“, rekao je zamišljeno. „Ali to se dešava veoma retko. I registrovan je samo jedan, znate, samo jedan slučaj, kad je meteorit pogodio čoveka. Jedini, znate li, takav slučaj…“

„No, pa šta onda?“ upitao sam ga.

Nagao se prema meni i prošaptao: „Taj čovek sam — ja!“

„Vi se šalite!“ rekao sam zadrhtavši.

„Ne“, tužno je rekao. Ispostavilo se da se to desilo na Uralu. Išao je pešice, kroz planine, i zaustavio se za trenutak da bi zavezao pertlu na gojzerici.

Začuo se zvižduk i osetio je udarac u zadnji deo tela i bol od opekotine.

„Na pantalonama se nalazila ovakva rupa“, pričao je. „Krv je tekla, znate li, ali ne baš jako. Šteta što je sada mrak, pokazao bih vam ožiljak.“

Na tom mestu sakupio je nekoliko sumnjivih kamenčića i čuvao ih u svom stolu — možda je jedan od njih i bio meteorit.

Sa njim su se dešavale i stvari koje nikako nisu mogle da se objasne s naučne tačke gledišta. Barem ne sa tadašnjeg nivoa nauke. Tako je jednom neočekivano i za samoga sebe postao izvor jakog magnetnog polja. To se izražavalo u tome što su svi predmeti od feromagnetita koji su se nalazili u sobi najednom poleteli k njemu. Čelično pero mu se zabilo u obraz, nešto ga je bolno udarilo po glavi i leđima. Počeo je da se štiti rukama, drhteći od užasa, od nogu do glave oblepljen viljuškama, kašikama, makazama, i najednam se sve završilo. Pojava nije trajala više od deset sekundi i on uopšte nije znao kako da je objasni.

Drugi put, kad je dobio pismo od prijatelja, već posle prvog reda, na svoje najveće zaprepašćenje, konstatovao je da je isto takvo pismo dobio već jednom pre nekoliko godina. Setio se čak da je na suprotnoj strani pored potpisa stajala ogromna krmača. Kad je pismo obrnuo, odista je ugledao ogromnu krmaču.

„Sve se to više nije ponavljalo“, tužno je rekao. „Ja sam te primere smatrao za najlepše u svojoj kolekciji. Ali, znate, tako sam smatrao samo do današnje večeri.“

Često je seckao svoj govor, da bi izjavio: „Sve je to, znate, bilo jako lepo, ali danas… To je već suviše, uveravam vas.“

„A zar vam se ne čini“, upitao sam ga, „da ste vi interesantan slučaj za nauku?“

„Mislio sam o tome“, rekao je. „Pisao sam. Predlagao sam. Niko mi ne veruje. Čak mi ni rođaci ne veruju. Samo je moj stric verovao, ali on je sada mrtav. Svi me smatraju za originalnog čoveka i neumornog šaljivdžiju. Ja prosto ne mogu ni da zamislim šta će misliti posle današnjeg događaja.“ Uzdahnuo je i bacio opušak.

„Da, to je možda i najbolje, što mi ne veruju. Pretpostavimo da mi neko poveruje. Stvorili bi komisiju, koja bi svuda putovala za mnom i čekala čuda. A ja sam čovek prirodno nedruštven, a uza sve to od svega ovoga karakter mi se sasvim pokvario. Ponekad ne spavam noću — bojim se…“