Tahmasib

„Dozvoli, ali to je bio moj dug“, reče Jurkovski.

„Tvoj dug je bio da pozoveš direktora na Tahmasib, mi bismo mu ovde zajedničkim snagama natrljali nos, pripretili bismo mu da ćemo spaliti rudnik reaktorom, zamolili bismo radnike da nam predaju gangstere i one koji peku rakiju — i sve bi se završilo bez glupave pucnjave. Kakva ti je to navika da uvek ideš

najopasniim putem?“

„Šta to znači ‘najopasnijim putem’?“ reče Jurkovski. „Opasnost je pojam subjektivan. Tebi to izgleda opasno, a meni — ne.“

„Odlično“, reče Bikov. „Jurcanje po Prstenu Saturna mi izgleda opasno. Zato ga ne dozvoljavam.“

„Dobro, dobro“, reče Jurkovski. „O tome ćemo još porazgovarati.“ Ljutito je nastavio da prelistava izveštaj i ponovo se okrenuo Bikovu. „Ponekad me prosto čudiš, Aleksej!“ izjavi. „Kad bih naišao na čoveka koji bi te nazvao kukavicom, ja bih ga zalepio za zid, ali ponekad bacim pogled na tebe, i…“ Ponovo je zatresao glavom i prevrnuo još nekoliko stranica izveštaja koji je stajao pred njim.

„Postoji budalasta hrabrost“, poučno reče Bikov.

„A postoji i razumna hrabrost.“

„Razumna hrabrost — to je katahreza! Spajanje nespojivih pojmova; prim. prev.

‘Mirnoća planinskog potoka, hladnoća letnjeg sunca’, kako govori Kipling.

Bezumlju hrabrih mi pevamo pesmu!…“

„Otpevali smo i — basta“, reče Bikov. „U naše doba treba raditi, a ne pevati. Ja ne znam šta je to katahreza, ali razumna hrabrost — to je jedini vid hrabrosti koji je prihvatljiv u naše doba. Bez raznih tamo… pokojnika. Kome je potreban pokojnik Jurkovski?“

„Kakav utilitarizam!“ uzviknu Jurkovski. „Neću da kažem da sam u pravu samo ja!

Ali ne zaboravi da postoje ljudi različitih temperamenata. Eto, meni, recimo, opasne situacije prosto pričinjavaju zadovoljstvo. Meni je dosadno da živim tek ovako! I, hvala bogu, nisam samo ja takav…“

„Znaš šta, Volođa“, reče Bikov. „Sledeći put povedi sa sobom kao kapetana Bagrata — ako dotle još bude živ — i leti s njim ako hoćeš i na samo Sunce. A ja nemam nameru da blagosiljam takva tvoja zadovoljstva.“

Obojica ljutito zaćutaše. Jura nastavi da čita: ‘Promena kristalne rešetke kadmijumskog tipa u zavisnosti od temperature…’ Zar je Bikov u pravu, pomisli.

To je nepravedno, ako je u pravu. Tačno govore oni koji kažu da je najpametnije — istovremeno i najdosadnije...

Iz komandnog odeljenja iziđe Žilin s listićem papira u ruci. Priđe Bikovu i reče poluglasno:

„Evo, Aleksej Petroviču, ovo Mihailo Antonovič predaje…“

„Šta je to?“ upita Bikov.

„Program kibernavigatora za let od Japeta.“

„Dobro, ostavi, pogledaću, „reče Bikov.

No, već program leta od Japeta, pomisli Jura. Oni će odleteti još nekud, a mene više ovde neće biti. Tužno pogleda Žilina. Žilin je bio u istoj onoj kariranoj košulji sa zavrnutim rukavima.

Jurkovski iznenada reče:

„Shvati ovo, Aleksej. Ja sam već star. Kroz godinu ili najkasnije dve, ja ću zauvek ostati na Zemlji, kao Dauge, kao Miša… I možda je ovaj let — moja poslednja šansa. Zašto nećeš da me pustiš?…“

Žilin na vrhovima prstiju prođe kroz kajut-kompaniju i sede na divan.

„Neću da te pustim ne samo zbog toga što je to opasno“, lagano reče Bikov, „već i zbog toga što je to besmisleno opasno. No, Vladimire, kakva je to sumanuta ideja — veštačko poreklo Prstenova Saturna? To je starački marazam, časna reč…“

„Ti si oduvek bio bez mašte, Aleksej“, suvo reče Jurkovski. „Kosmogonija Prstenova Saturna nije jasna i ja smatram da moja hipoteza ima isto takvo pravo na postojanje kao i bilo koja druga, da tako kažem, racionalna. Ja ne govorim o tome da svaka hipoteza ima svoju naučnu vrednost. Hipoteza mora da ima i moralno značenje. Ona mora da budi uobrazilju i tera ljude da misle…“

„Kakve veze s tim ima uobrazilja?“ reče Bikov.

„To je čist proračun. Verovatnoća dolaska bića baš u Sunčev sistem je mala.

Verovatnoća toga da bi im palo na pamet da uništavaju satelite i od njih prave Prsten, ja mislim da je još manja…“

„Šta mi znamo o verovatnom?“ upita Jurkovski. „Recimo da si u pravu“, reče Bikov. „Recimo da su odista nekada davno u Sunčev sistem stigla bića iz nekog drugog sistema i da su napravila veštački prsten oko Saturna. Obeležili su se, da tako kažemo. Ali, zar ti računaš na to da ćeš naći potvrdu svoje hipoteze u tom prvom i jedinom istraživanju u Prstenu?“

„Šta mi znamo o verovatnom?“ ponovi svoje pitanje Jurkovski.

„Ja znam jedno“, ljutito reče Bikov, „da nemaš apsolutno nikakvih šansi da saznaš i da je cela ta ideja suluda.“

Ponovo su zaćutali i Jurkovski je ponovo počeo da čita svoj izveštaj. Imao je tužno i veoma staro lice. Juri ga je najednom bilo užasno žao, ali on nije znao kako da mu pomogne.

Jura pogleda u Žilina. Žilin je nesto razmišljao. Bikov se pravio kao da čita časopis. Po svemu se videlo da je i njemu bilo žao Jurkovskog.

Žilin najednom reče:

„Aleksej Petroviču, a zašto vi smatrate da su šanse male i da zbog toga treba odbaciti sve nade?“

Bikov spusti časopis.

„Ti si drugog mišljenja?“

„Svet je veliki“, reče Žilin. „Meni su se dopale reči Vladimira Sergejeviča:

‘šta mi uopšte znamo o verovatnom?’„