Tahmasib

Kabinet direktora rudnika mister Ričardsona bio je ogroman. Kraj zidova su se nalazile mekane fotelje i staklene vitrine sa primercima ruda i imitacijama najvećih ‘kosmickih bisera’ koji su nađeni na Bambergi. Iza stola u susret Jurkovskom je pošao prijatan čovek u tamnom odelu.

„O, mister Jurkovski“, poče on zaobišavši sto i pružajući ruku prema Jurkovskom.

„Milo mi je.“

„Ne uznemiravajte se“, reče Jurkovski zaobilazeći sto sa druge strane. „Ruku vam ionako neću pružiti.“

Direktor se zaustavi prijatno se smeškajući. Jurkovski sede za sto i okrete se prema Beli.

„To je direktor?“ upita on.

„Da!“ s uživanjem reče Bela. „To je direktor rudnika mister Ričardson.“

Direktor zaklima glavom.

„O, mister Barabaš“, reče on prekorno, „zar vama treba da budem zahvalan za ovakav neprijateljski stav mister inspektora?“

„Ko je napravio patent za upravljanje rudnikom?“ upita Jurkovski.

„Kao što je to uobičajeno u zapadnom svetu, mister Jurkovski, savet direktora kompanije.“

„Pokažite.“

„Izvolite“, ljubazno reče direktor. On laganim korakom prođe kroz kabinet, otvori ogroman sef u zidu, uze veliku tašnu od mrke kože i izvuče iz nje list čvrstog papira sa zlatnom ivicom. „Izvolite“, ponovi on i stavi list pred Jurkovskog.

„Zatvorite sef“, reče Jurkovski, „i predajte ključeve naredniku.“

Narednik Higins s okamenjenim izrazom lica primi ključeve. Jurkovski baci pogled na patent, presavi ga na četiri dela i strpa u džep. Mister Ričardson i dalje nastavi da se prijatno smeška. Žilin pomisli da nikad u životu nije video čoveka s tako očaravajućom spoljašnošću. Jurkovski stavi laktove na sto i zamišljeno pogleda Ričardsona. Ričardson reče:

„Meni bi bilo prijatnije da mi objasnite, mister Jurkovski, šta znače svi ti vaši postupci.“

„Vi ste optuženi za čitav niz prestupa protiv međunarodnog radnog zakonodavstva“, nemarno reče Jurkovski. Mister Ričardson začuđeno raširi ruke.

„Vi ste optuženi za narušavanje pravnih normi kosmičkog prostora.“ Čuđenju mister Ričardsona nije bilo kraja. „Vi ste optuženi za ubistvo — za sada bez predumišljaja — šesnaest radnika i tri žene.“

„Ja?“ uvređeno povika mister Ričardson. „Ja sam optužen za ubistvo?“

„Da, između ostalog, i za ubistvo“, reče Jurkovski. „Ja vas odstranjujem sa dužnosti. U najskorije vreme ćete biti uhapšeni i upućeni na Zemlju, gde ćete se pojaviti pred međunarodnim sudom. Više vas ne zadržavam.“

„Pokoravam se gruboj sili“, dostojanstveno reče mister Ričardson.

„I pravilno radite“, reče Jurkovski. „Doći ćete ovamo kroz jedan čas i predaćete poslove svom zameniku.“

Ričardson se najednom okrete, priđe vratima i otvori ih.

„Prijatelji moji!“ glasno reče. „Ovi ljudi su me uhapsili! Njima se ne dopadaju vaše velike zarade! Oni hoće da radite po šest sati dnevno i da ostanete siromasi!“

Jurkovski ga zainteresovano pogleda. Higins se, otkopčavajući kuburu, povuče ka stolu. Ričardsona masa odgurnu u stranu. Kroz vrata navališe mladići drskih lica, ali njih ubrzo odgurnuše u stranu radnici, koji ubrzo napuniše kabinet.

Čvrsti zid sivih radničkih kombinezona i zlobnih, namrgođenih lica se zaustavi ispred stola. Jurkovski se osvrte i vide da Žilin stoji s njegove desne strane, s rukama u džepovima, a da Bela, sagavši se, stegavši rukama naslon stolice, netremice gleda u mister Ričardsona. Lice mu je bilo svirepije nego lice i u najogorčenijeg radnika. Loše će direktor proći, pomisli Jurkovski. Narednik Higins je s pištoljem u ruci gurao jednog radnika palicom u grudi i gunđao:

„Nikakvih nezakonitih postupaka, momci, mirnije, momci, mirnije…“

Kroz gomilu se oblepljen flasterima probi Džošua.

„Mi ne želimo ni s kim da se svađamo, mister inspektore“, promrmlja on gledajući Jurkovskog zlobnim pogledom jedinog slobodnog oka. „Ali te vaše šale ovde neće proći.“

„Kakve šale?“ upita Jurkovski zainteresovano. „Mi smo ovamo došli da bismo zaradili…“

„A mi smo doleteli ovamo da vam ne bismo dozvolili da živi istrulite.“

„A ja vam kažem da vas se to ne tiče!“ zaurla Džošua. Okrenuo se gomili i upitao: „Zar ne, momci?“

„Uo-o-o!“ zaurla gomila. U tom trenutku neko opali iz pištolja.

Iza leđa Jurkovskog prsnu staklo vitrine. Bela poče da stenje, jedva nekako podiže stolicu i sruči je na glavu mister Ričardsona, koji je stajao u prvom redu, podigavši oči i složivši ruke. Žilin je bio izvukao ruke iz džepova i pripremio se da skoči na nekoga. Džošua preplašeno odskoči. Jurkovski ustade i ljutito reče:

„Koja to budala tamo puca? Umalo me nije pogodila. Naredniče, što stojite kao drvo? Oduzmite toj budali oružje!“

Higins poslušno poče da se probija kroz gomilu. Žilin ponovo strpa ruke u džepove i sede na ivicu stola. Pogleda u Belu i nasmeja se. Belino lice bilo je blaženo. On je s uživanjem posmatrao Ričardsona, koga su dva mladića podizala.

Njegove oči bile su zatvorene, na visokom čelu videla mu se ogromna modra čvoruga.