Tahmasib

Malograđanin je — ipak čovek, i on uvek želi da postigne nešto veće. Ali pošto je on istovremeno i životinjka, to stremljenje ka većem dobija najčudovišnije oblike. Na primer, to je želja za vlašću. Želja za divljenjem. Želja za popularnošću. Kad se dva takva čoveka sudare, oni napadaju jedan drugoga kao psi. I kad se dva takva čoveka udruže, oni uništavaju sve oko sebe. I otpočinju vesele stvarčice kao što je bio fašizam, segregacija, genocid. Pre svega zbog toga mi vodimo borbu protiv malograđanštine. Vi ćete biti prinuđeni takođe da je otpočnete da se ne biste zadavili u sopstvenom đubretu. Da li se sećate pohoda učitelja na Vašington pretprošle godine?“

„Sećam se“, reče Livington. „Samo, po mome mišljenju, boriti se protiv malograđanštine, to je isto što i rezati vodu nožem.“

„Inženjeru“, podsmešljivo reše Bela, „to tvrđenje je isto tako poznato i staro kao Apokalipsa. Vi ste jednostavno pesimista. Kako se ono tamo kaže? Prestupnici će pobediti heroje, mudraci će ćutati, a glupaci će govoriti; ništa od onoga što ljudi misle neće se ostvariti.“

„No, pa šta“, reče Livington. „Bila su i takva vremena. Ja, razume se, jesam pesimista. Zašto bih bio optimista? Pa i vi takođe.“

„Ja nisam pesimista“, reče Bela. „Ja sam jednostavno loš radnik. Ali vreme niščih duhom je prošlo, Sem. Ono je davno prošlo, kako je to rečeno u toj istoj Apokalipsi.“

Vrata se otvoriše i na pragu se pojavi visok čovek sa zaliscima na glavi i bledim, malo oteklim licem. Bela poče da ga razgleda. Za sekundu ga prepoznade.

To je bio kraj. Čovek baci pogled na inženjera i uđe u sobu. Sad je gledao samo u Belu.

„Ja sam generalni inspektor MUKS-a“, reče on. „Moje prezime je Jurkovski.“

Bela ustade. Inženjer takođe s poštovanjem ustade. Za Jurkovskim u prostoriju uđe ogromni, preplanuli čovek u plavom kombinezonu. On samo baci pogled na Belu i poče s pažnjom da razgleda inženjera.

„Izvinite me, molim vas“, reče inženjer i izađe. Vrata za njim se zatvoriše.

Posle nekoliko koračaja po hodniku, inženjer se zaustavi i zamišljeno zviznu.

Zatim izvadi cigaretu i zapali. Tako, pomisli. Ideološka borba na Bambergi ulazi u novu fazu. Treba hitno preduzeti odgovarajuće mere.

Razmišljajući tako koračao je hodnikom stalno ubrzavajući korak. U lift je skoro utrčao. Kad je stigao na poslednji sprat, ode u radio-stanicu. Dežurni radista ga začuđeno pogleda.

„Šta se desilo, mister Livingtone?“ upita.

Livington prevuče dlanom preko mokrog čela.

„Dobio sam loše vesti od kuće“, reče. „Kad će biti prva sledeća radio-veza sa Zemljom?“

„Kroz pola sata“, reče radista.

Livington sede za stočić, istrže iz notesa list papira i brzo napisa radiogram.

„Pošaljite hitno, Majkl“, reče on pružajući mu list. „To je veoma važno.“

Radista baci pogled na list papira i začuđeno zviznu. „Šta će vam to sada?“

upita on. „Ko prodaje Space Pearl na kraju godine?“

„Hitno mi je potreban gotov novac“, reče inženjer i iziđe.

Radista stavi list papira ispred sebe i zamisli se.

Jurkovski je sedeo i laktom odmicao šahovsku tablu. Žilin je sedeo po strani.

„Osramotili ste se, druže Barabaš“, reče Jurkovski tiho.

„Da“, reče Bela i proguta pljuvačku.

„Da li ste saznali na koji način na Bambergu stiže alkohol?“

„Nisam. Najverovatnije je da ga proizvode ovde, na Bambergi.“

„Za poslednjih godinu dana kompanija je na Bambergu poslala četiri transporta presovane celuloze. Za kakve je radove na Bambergi potrebno toliko celuloze?“

„Ne znam“, reče Bela. „Ne znam, odista.“

„Ja takođe ne znam. Od celuloze destilišu alkohol, druže Barabaš. To je jasno čak i ježu.“

Bela je ćutao.

„Ko na Bambergi ima oružje?“ upita Jurkovski.

„Ne znam“, reče Bela. „Nisam uspeo da saznam. Ali oružje ipak postoji?“

„Da.“

„Ko odobrava prekovremeni rad?“

„Niko ga ne zabranjuje.“

„Da li ste se obraćali direktoru?“

Bela zgrči ruke.

„Tom ništavilu sam se obraćao dvadeset puta. On ne želi da čuje ni za šta. On ništa ne vidi, ništa ne čuje i ništa ne razume. Njemu je krivo što imamo loše izvore informacija. Znate šta, Vladimire Sergejeviču, ili me pošaljite odavde do sto đavola ili mi dajte ovlašćenje da streljam gadove. Ja ništa ne mogu da uradim. Ubeđivao sam. Molio sam. Pretio sam. To je kamen. Za sve radnike je komesar MUKS-a crveno strašilo. Niko ne želi da razgovara sa mnom. I don’t know nothing and it’s no damn business of yours. Ništa ne znam i ne trpajte vaš nos u te stvari; prim. prev. Njih se ne tiče međunarodno radno zakonodavstvo. Ja više ovako ne mogu. Da li ste videli plakate na zidovima?“

Jurkovski ga zamišljeno pogleda vrteći u prstima belog konja.

„Ovde nemam na koga da se oslonim“, nastavi Bela. „Ili su to banditi ili đubre koje mašta samo o tome da napuni džepove, i ne tiče ih se ništa da li će posle toga crći ili ne. Jer kod njih pravi ljudi ovamo neće doći. Idu otpaci, nesrećnici. Lump. Svako veče mi se ruke tresu od toga. Ja ne mogu da spavam.