Tahmasib

„Šah“, reče inženjer. „Pravilno su vam govorili. Nešto su, razume se, i potcenili i zbog toga su često govorili gluposti. Smešno je bilo govoriti da ćete pokleknuti pred vojnom silom ili da ćete izgubiti u privrednom takmičenju.

Svaka jaka vlada i svaka dovoljno bogata država u naše doba je nepobediva u vojnom i privrednom pogledu. Da, da, komunizam je kao privredni sistem pobedio, to je jasno. Gde su sada proslavljene imperije Morgana, Rokfelera, Krupa i ostalih tamo Micuija i Micubisija? Sve su nestale i već zaboravljene. Ostali su jadni ostaci, kao što je naša Space Pearl, solidna preduzeća za proizvodnju luksuznih madraca uskog profila… pa i ona su prinuđena da se prikrivaju parolama opšteg blagostanja. Još jednom šah. I nekoliko miliona upornih vlasnika hotela, agenata za prodaju nekretnina, tužnih zanatlija. Sve je to osuđeno na propast. Sve se to drži samo blagodareći tome što u obe Amerike još postoji novac. Ali vi ste stigli u ćorsokak. Postoji sila koju čak ni vi niste u stanju da pobedite. To je malograđanština. Mali, sitan čovek. Malograđani ne mogu da se pobede silom, jer bi zbog toga morali fizički da se unište. Oni ne mogu da budu pobeđeni idejom, jer malograđanština organski ne podnosi nikakve ideje.“

„Da li ste nekad bili u nekoj komunističkoj državi, Sem?“

„Bio sam. I video sam i tamo malograđane.“

„U pravu ste, Sem. Oni još uvek postoje i kod nas. Za sada postoje, i vi ste to zapazili. Ali vi niste zapazili da ih kod nas ima mnogo manje nego kod vas i da su oni veoma tihi. Kod nas ne postoje ratoborni malograđani. Proći će pokolenje, za njim još jedno i oni će sasvim nestati.“

„Uzimam konja“, reče inženjer.

„Pokušajte“, reče Bela.

Jedno vreme inženjer je razmišljao, a onda uze konja. „Kroz dva pokolenja, kažete? A možda kroz dve stotine hiljada pokolenja? Skinite najzad svoje roza naočare, Bela. Eto, oni su oko vas, ti mali, sitni ljudi. Ne računam na avanturiste i kukavice koji se igraju avanturizma. Uzmite takve kao što su Džošua, Smit, Blekvoter. Takve koje vi sami nazivate ‘svesnima’, ili ‘tihima’, u zavisnosti od vašeg raspoloženja. Oni imaju tako malo želja da vi ništa ne možete da im ponudite. A ono što oni žele, oni će postići i bez komunizma. Oni će postati vlasnici kafana, oženiće se, imaće decu i tiho će živeti na svoje najveće zadovoljstvo. Komunizam, kapitalizam — šta ih se sve to tiče?

Kapitalizam je čak i bolji, jer blagosilja takav život. Čovek je po svojoj prirodi — životinjka. Dajte mu da se najede, ne gore nego njegov sused, dajte mu da napuni stomak i da se jednom dnevno nečemu podsmeva. Vi ćete mi reći: mi možemo da mu predložimo mnogo više. A šta će mu više? On će vam odgovoriti: ne trpajte svoj nos u ono što vas se ne tiče. Mala, sitna, ravnodušna životinjka.“

„Vi klevećete ljude, Sem. Džošua i kompanija vam izgledaju kao životinje samo zato što ste se vi potrudili da ih napravite takvima. Ko im je od pelena tucao u glavu da je u životu najvažniji novac? Ko ih je učio da zavide milionerima, vlasnicima kuća, bakalinu u susedstvu? Vi ste im punili glave glupavim filmovima i glupavim knjigama i govorili ste im da više od boga ne mogu da skoče. I vi ste im tucali u glavu da postoji bog, da postoji kuća i biznis i da osim toga više ništa na belom svetu ne postoji. Tako i pravite od ljudi životinje. A čovek nije životinja, Sem. Počnite da mu utuvljujete u glavu od pelena da je najvažnije u životu prijateljstvo i znanje, da osim njegove kolevke postoji ogroman svet koji će on i njegovi drugovi morati da osvoje — tada ćete dobiti pravog čoveka. Uh, sada sam prevideo lovca.“

„Možete da pređete“, reče inženjer. „Neću da se sporim s vama. Možda je uloga vaspitanja odista tako velika kao što je vi predstavljate. Iako i kod vas, uza sve vaše vaspitanje, uza svu državnu netrpeljivost prema malograđanštini, ipak izrasta… kako se to ruski kaže… korov. A kod nas, i uz naše vaspitanje, nekako uspevaju da odrastu oni koje vi nazivate pravim ljudima. Razume se, vi malograđana imate manje od nas… Šah… Ipak, ja ne znam gde imate nameru da strpate dve milijarde malograđana kapitalističkog sveta. Kod nas nema niko nameru da ih prevaspitava. Da, kapitalizam je — leš. Ali to je opasan leš. A vi ste uza sve to otvorili i granice. I dok su granice otvorene, malograđanština će u svim oblicima prelaziti preko granice. Samo da se ne zadavite u njoj… Još

jedan šah…“

„Ne savetujem“, reče Bela.

„U čemu je stvar?“

„Ja ću se razbarikadirati na ge-osam, a vašoj kraljici preti opasnost.“

Inženjer je izvesno vreme razmišljao.

„Da“, reče on. „Šaha neće biti.“

„Glupo bi bilo odricati opasnost od malograđanštine“, reče Bela. „Neko od vaših političara je pravilno rekao da ideologija sitnog posednika predstavlja za komunizam veću opasnost od sada već zaboravljene vodonične bombe. Samo, on je tu opasnost nepravilno adresovao. Ne za komunizam, već je za čovečanstvo opasna malograđanština. Zbog toga što u vašim razmatranjima, Sem, postoji jedna greška.