Tahmasib

Prekjuče su me pozvali da potpišem zapisnik o nesrećnom slučaju. Odbio sam: bilo je jasno da su čoveku autogenim aparatom isekli skafander. Tada je taj podlac, sekretar sindikata, rekao da će se žaliti na mene. Pre mesec dana su se na Bambergi pojavile i odmah izjutra bez traga nestale tri devojke. Idem direktoru, a taj podlac mi se smeje u lice: ‘Vi imate halucinacije, mister komesaru, vreme je da se vratite svojoj ženi, vi već sanjate devojke’. Na kraju krajeva, na mene su tri puta i pucali. Da, da, znam da se ni jedna budala nije rešavala da me pogodi. Ali od toga mi nije lakše. I pomislite samo da su me ovamo posadili da čuvam život i zdravlje tih budala! Neka idu svi oni u…“

Bela zaćuta i poče da lomi prste.

„No, no, mirno, Bela“, strogo reče Jurkovski.

„Dozvolite mi da odem“, reče Bela. „Evo druga“, on pokaza na Žilina, „to je verovatno novi komesar…“

„To nije novi komesar“, reče Jurkovski. „Upoznajte se, inženjer Tahmasiba Žilin.“

Žilin se lako nakloni.

„Kog Tahmasiba?“ upita Bela.

„To je moj brod“, reče Jurkovski. „A sada evo šta ćemo uraditi. Otićićemo direktoru i ja ću mu reći nekoliko reči. A posle ćemo porazgovarati s radnicima.“ Ustao je. „Ništa, Bela, ne padajte duhom. Niste vi prvi. Meni je ta Bamberga dozlogrdila.“

Bela zabrinuto reče:

„Samo, treba da povedemo nekoliko naših. Može da dođe do tuče. Direktor ovde ima čitavu bandu svojih gangstera.“

„Kakvih naših?“ upita Jurkovski. „Vi ste govorili da ovde ne možete ni na koga da se oslonite.“

„Pa niste valjda ovamo stigli sami?“ užasnuto upita Bela.

Jurkovski sleže ramenima.

„Prirodno“, reče on. „Ja nisam direktor.“

„Dobro“, reče Bela.

Otvori sef i uze revolver. Lice mu je bilo bledo i odlučno. Prvi metak će zabiti u tog gmizavca, radosno je mislio. Neka u mene puca ko hoće, ali prvi metak će dobiti mister Ričardson. U masnu, glatku, podlu njušku.

Jurkovski ga pažljivo pogleda.

„Znate šta, Bela“, reče. „Da sam na vašem mestu, ja bih pištolj ostavio. Ili ga dajte drugu Žilinu. Bojim se da nećete umeti da se uzdržite.“

„A vi mislite da će on moći?“

„Hoću, hoću“, reče Žilin smeškajući se.

Bela mu sa žaljenjem predade pištolj.

Jurkovski otvori vrata i zaustavi se. Pred njim se pojavi mladoliki narednik Higins u paradnoj uniformi i sa plavim šlemom na glavi.

„Ser“, reče, „narednik policije rudnika Bamberge, narednik Higins je stigao pod vašu komandu.“

„Drago mi je, naredniče Higinse, idite za nama“, reče Jurkovski.

Prošli su kratkim hodnikom i izišli na Brodvej. Još nije bilo šest sati, ali Brodvej je već bio obliven jarkom svetlošću i pun radnika. Brodvej je odjekivao uznemirenim glasovima.

Jurkovski je išao lagano, ljubazno se smeškajući i pažljivo razgledajući lica radnika oko sebe. U svetlosti dnevnih lampi on je dobro video ta lica — opuštena, s nezdravom zemljanom bojom kože, s ogromnim podočnjacima, ravnodušna, ljutita, znatiželjna, zlobna. Radnici su se razdvajali pred njim praveći mu put, a za leđima Higinsa su se ponovo skupljali i išli za njim. Narednik Higins je podvikivao.

„Put generalnom inspektoru! Ne gurajte se, momci! Dajte put generalnom inspektoru!“

Tako su došli do lifta i popeli se na sprat administracije. Tu je gomila bila još gušća. Ovde im put više niko nije pravio. Među umornim licima radnika su se pojavljivale drske, vesele njuške. Sada je narednik Higins pošao ispred svih praveći put svojom plavom palicom.

„Skloni se“, govorio je tiho, „napravi put… Ukloni se…“

Njegov potiljak između ivice šlema i okovratnika bluze je pocrveneo i počeo da se sija od znoja. Na kraju procesije je koračao Žilin. Drska lica su se probijala u prve redove. Dovikivali su se:

„Ej, momci, a ko je od njih inspektor?“

„Ne možeš da se snađeš, svi su oni crveni, kao sok od paradajza…“

„Oni su skroz crveni — i spolja i iznutra…“

„Ne verujem, hoću da vidim…“

„Pogledaj, neću ti smetati…“

„Ej, naredniče! Higinse! Ala si izabrao društvo!“

Žilinu neko podmetnu nogu. Nije se okrenuo, ali je počeo da gleda pod noge. Kada je pred sobom ugledao cipelu od mekog antilopa, pažljivo, svom težinom nastade na nju. Neko je zaurlao. Žilin pogleda iskrivljeno, pobelelo lice s brčićima i reče:

„Izvinite, molim vas! Ala sam nespretan!“

Na nogama je imao jake, veoma teške čizme sa magnetnim potkovicama.

Buka oko njih je rasla. Sad su vikali već skoro svi. „Ko ih je zvao ovamo?“

„Ej, vi! Ne trpajte svoj nos u stvari koje vas se ne tiču!“

„Dajte nam da radimo onako kako mi hoćemo! Mi se ne petljamo u vaše stvari!“

„Gubite se kući i tamo naređujte!“

Narednik Higins, mokar kao miš, na kraju stiže do vrata s napuklom tablicom i otvori ih pred Jurkovskim.

„Ovamo, ser“, reče teško dišući.

Jurkovski i Bela uđoše. Žilin prekorači preko komingsa i osvrte se. Ugleda mnoštvo drskih lica i tek iza njih, u duvanskom dimu, skamenjena lica radnika.

Higins takođe prekorači preko komingsa i za sobom zatvori vrata.