Tahmasib

„O!“ reče Kostja. „To idu moji radnici, sad će zatražiti da jedu. Ezra“, reče, „kako da im saopštimo da će tanker stići tek sutra?“

„Kostja“, reče Jurkovski, „daću vam sanduk konzervi.“

„Vi ste bog. Šalite se!“ obradova se Kostja. „Duplo daje onaj koji daje na vreme. Smatrajte da sam vam dužan dva sanduka konzervi!“

Kroz otvor su jedan za drugim ušla četvorica i u prostoriji odjednom čovek nije imao gde da se okrene. Juru odgurnuše u ugao i ogradiše ga širokim leđima. On je dobro mogao da vidi samo kovrdžavi Ezrin potiljak, nečiju obrijanu glavu i još

jedan mišićavi potiljak. Osim toga, video je i noge — one su se nalazile nad glavama, a gigantske cipele s izlizanim potkovicama su se nalazile samo na dva centimetra od obrijane glave. U prostoru između leđa i potiljka Jura je s vremena na vreme video orlovski Kostjin nos i bradato lice četvrtog radnika.

Jurkovski se nije video, verovatno su i njega saterali u neki ugao. Govorili su svi odjednom.

„Razbacivanje tačaka je veoma malo. Brojao sam na brzu ruku, ali mi se čini da su neosporne tri milisekunde…“

„Ipak, dakle, tri, a ne šest!“

„Nije stvar u tome! Važno je da je ispod granice dozvoljenih odstupanja!“

„Kada bismo Mars digli u vazduh, to bi bila preciznost!“

„Da, dragoviću, tada bismo mogli polovinu graviskopa da uklonimo!“

„Najomrznutiji pribor — graviskop! I ko ga je samo izmislio?“

„Reci hvala što postoji barem takav kakav je. Znaš kako smo to ranije radili?“

„Pazi, već mu se ne dopadaju ni graviskopi!“

„A da li će nam dati da nešto jedemo?“

„Uz reč o jelu, Kostja: pojeli smo sav radiofag.“

„Da, dobro je što si se setio. Kostja, daj nam tablete.“

„Momci, čini mi se da sam slagao. Ne tri već četiri milisekunde.“

„Ne brbljaj. Daj Ezri. Ezra će izračunati kako treba.“

„Pravilno… Ezra, uzmi, golubiću, ti si od svih nas najhladnokrvniji, ruke mi se tresu od uzbuđenja.“

„Eksplozija je bila izuzetno lepa. Umalo nisam oslepeo. Volim anihilacione eksplozije! Osećaš se kao tvorac, čovek budućnosti…“

„Slušaj, Kostja, šta to Pagava govori, da će sada biti samo žarište eksplozije?

A mi?“

„Imaš li savesti? Ili možda uobražavaš da je ovo gravitaciona opservatorija? A šta su ti kosmogonisti, pastorčad, a?“

„Oj, Fanas, ne uleći u taj spor. Ipak je ovde Kostja glavni. A zašto uopšte postoje pretpostavljeni? Da bi sve bilo u redu.“

„Kakvog onda ima smisla postavljati svog čoveka za pretpostavljenog?“

„Oho! Više ne odgovaram ni za načelnika? Šta je to, buna? Gde su moji mačevi, manžetne i pištolji?“

„Uzgred budi rečeno, ja bih nešto i pojeo.“

„Proračunao sam“, reče Ezra.

„No?“

„Ne žurite ga, on ne može tako brzo.“

„Tri i osam.“

„Ezra! Svaka tvoja reč je čisto zlato!“

„Greška plus-minus dva koma dva.“

„Kako je danas brbljiv naš Ezra!“

Jura ne izdrža već prošapta Ezri na uvo:

„Šta se desilo? Zašto se svi toliko raduju?“

Ezra promrmlja jedva okrenuvši glavu:

„Dobili su šta su hteli. Dokazali su. Gravitacija se širi. Brže od svetlosti.

Prvi su dokazali.“

„Tri i osam, momci“, objavi obrijana glava, „to znači da smo obrisali nos onom kojekakvoviću iz Lenjingrada. Kako se ono…“

„Odličan početak. Sada samo nešto da pojedemo, pobijemo kosmogoniste i izistinski se prihvatimo posla.“

„Slušajte naučnici, a zašto nije došao Kramer?“

„On kaže da ima još dve konzerve. Sada ih traži kod sebe u starim papirima.

Priredićemo pir izgladnelih — konzerva na četrnaest ljudi.“

„Pir izgladnelih telom i siromašnih duhom.“

„Tiho, naučnici, i ja ću vas obradovati.“

„A za kakve je konzerve lagao Valerije?“

„Po nepotvrđenim glasovima, on ima konzervu kompota od bresaka i konzervu rakova…“

„Kad bi bila kobasica… Da li će ovde neko da me sluša ili neće? Mirno, vi, naučnici! Tako. Mogu da vas izvestim da se među nama nalazi jedan generalni inspektor — Jurkovski, Vladimir Sergejevič. On nam poklanja sanduk konzervi sa svoga stola!“

„Ozbiljno?“ upita neko.

„Ne, to čak nije ni oštroumno. Ko se još tako šali?“

Odnekud iz ugla se začu:

„Hm-hm… Dobar dan.“

„A? Vladimir Sergejevič? Kako vas to nismo zapazili?“

„Izbezobrazili smo se ovde, drugovi smrt-planetolozi.“

„Vladimire Sergejeviču! Da li je istina ono za konzerve?“

„Najistinitija istina“, reče Jurkovski.

„Ura!“

„I još jednom…“

„Ura!“

„I još jednom…“

„U r-r-r-a-a!“

„Mesne konzerve“, objasni Jurkovski. Kroz prostoriju odjeknu uzdah.

„Ah, zašto ovde vlada bestežinsko stanje? Trebalo bi bacati uvis takvog čoveka.

Na rukama bi ga trebalo nositi.“

Kroz otvoreni otvor se pojavi još jedna brada.

„Šta urlate?“ mračno upita ta glava. „Dobili ste rezultat koji ste hteli, a da li znate da nemamo šta da jedemo? Tanker će tek sutra da se dovuče.“

Izvesno vreme svi su bradu gledali. Na kraju čovek sa mišićavim potiljkom zamišljeno reče:

„Prepoznajem kosmogonistu po rečniku.“

„Momci, pa on je gladan!“

„Kako da ne! Kosmogonisti su uvek gladni!“

„Kako bi bilo da njega pošaljemo po konzerve?“

„Pavle, prijatelju“, reče Kostja, „sad ćeš otići po konzerve. Idi, navuci vakuum-skafander.“

Bradati momak ga sumnjičavo pogleda.

„Jura“, reče Jurkovski, „odvedi druga na Tahmasib. Uostalom, to ću ja učiniti…“