Tahmasib

„Dosta, dosta, drugovi“, strogo je rekao. „Poveselili smo se i dosta. Otkriće tragača je od ogromne važnosti, ali mi se nismo sakupili zbog toga. Shemu Stare Baze sada imamo. Raciju ćemo otpočeti kroz tri dana. Naredba o raciji će biti izdata večeras. Unapred vam saopštavam da se za načelnika grupe postavlja Opanasenko, a za njegovog zamenika Livanov. A sada molim sve, osim mojih zamenika, da napuste kabinet i da odu na svoja radna mesta.“

U kabinetu su se nalazila samo jedna vrata, koja su vodila u hodnik, i kabinet se praznio jako sporo.

„Radiogram, direktoru!“ povika neko u vratima.

„Predajte preko veze!“

Složen listić papira je počeo da se prenosi iz ruke u ruku iznad glava.

Direktor, koji je nešto pričao sa Opanasenkom, primi radiogram, otvori ga i pročita. Nataša je videla kako je pobledeo, a onda pocrveneo.

„Šta se desilo?“ upita basom Opanasenko.

„Ovo je da čovek poludi“, reče direktor očajno. „Sutra će ovamo stići Jurkovski.“

„Volođa?“ reče Opanasenko. „To je odlično.“

„Nekome je Volođa“, sa tihim očajanjem reče direktor, „a za nekoga je generalni inspektor Međunarodne uprave kosmičkog saobraćaja.“

Direktor još jednom pročita radiogram i teško uzdahnu.

TAHMASIB: GENERALNI INSPEKTOR I OSTALI

Mekani zvižduk budilnika probudi Juru tačno u osam izjutra po vremenu kosmičkog broda. Jura se nalakti i ljutito pogleda budilnik. Budilnik malo pričeka i ponovo poče da zviždi. Jura zastenja i sede na krevet. Ne, više uveče neće čitati, pomisli. Zbog čega se čoveku uveče nikad ne spava, a ujutru mora da preživljava takve muke?

U kabini je bilo sveže, čak hladno. Jura rukama obuhvati gola ramena i poče da cvokoće zubima. Zatim spusti noge na pod, provuče se između kreveta i zida i iziđe u hodnik. U hodniku je bilo hladnije, ali zato je tamo stajao Žilin, ogroman, mišićav, samo u sportskim gaćicama. Žilin je radio jutarnju gimnastiku.

Izvesno vreme je Jura, obgrlivši rukama ramena, stajao i gledao kako Žilin vežba. U svakoj njegovoj ruci se nalazio po desetokilogramski teg. Žilin se borio sa svojom senkom. Njoj se nije dobro pisalo. Od strašnih udaraca po hodniku se osećao povetarac.

„Dobro jutro, Vanja“, reče Jura.

Žilin se odmah i bez i jednog šuma okrete i klizećim koracima krete ka Juri, ritmično se klateći celim telom. Lice mu je bilo ozbiljno i usredsređeno. Jura zauze stav za borbu. Tada Žilin spusti tegove na zemlju i baci se na njega. Jura mu se baci u susret i kroz nekoliko trenutaka oseti da se zagrejao. Žilin ga je bučno i jako udarao polustegnutim pesnicama. Jura ga je tri puta udario pesnicom u čelo, i svaki put se na licu Žilina pojavio izraz zadovoljstva. Kada se Jura preznojio, Žilin reče: „Brek!“ i oni prekidoše.

„Dobro jutro, stažisto“, reče Žilin. „Kako si spavao?“

„Hvala“, reče Jura. „Odlično…“

„Pod tuš!“ naredi Žilin.

Kupatilo je bilo malo, samo za jednog čoveka, a ispred njega je već, sa prezrivim izrazom lica, stajao Jurkovski, u raskošnom crvenom mantilu za kupanje, s ogromnim frotirskim peškirom preko ramena. On je govorio kroz vrata:

„U svakom slučaju… hm-hm… odlično se sećam da je Krajuhin tada odbio da potvrdi taj projekat… Šta?“

Kroz vrata se čuo šum vode iz tuša, pljesak i nerazumljivi tanki tenorčić.

„Ništa ne čujem“, s nedogovanjem reče Jurkovski. Povisio je glas. „Govorim da je Krajuhin odbacio taj projekat, i ako ti napišeš da je to bila istorijska greška, ti ćeš biti u pravu… Šta?“

Vrata od tuš-kupatila se otvoriše i iz njega se izvuče, još uvek se brišući, Mihailo Antonovič Krutikov, navigator Tahmasiba.

„Ti si nešto govorio, Volođa“, veselo reče on. „Ali ja ništa nisam čuo. Voda užasno galami.“ Jurkovski ga pogleda sažaljivo, uđe u kupatilo i zatvori vrata za sobom.

„Momci, da se nije naljutio?“ upita uznemireni Mihailo Antonovič. „Meni se zbog nečeg učinilo da se on ipak naljutio.“

Žilin sleže ramenima, a Jura reče neubedljivo: „Ukoliko se ne varam, nije.“

Mihailo Antonovič iznenada povika:

„Ah, ah! Kaša će se raskuvati!“ i brzo otrča hodnikom u kuhinju.

„Priča se da ćemo danas stići na Mars?“ ozbiljno upita Jura.

„Govorkalo se tako nešto“, reče Žilin. „Istina, u trideset-trideset je na kursu otkriven brod sa razvijenom gusarskom zastavom, ali ja se nadam da ćemo uspeti da se provučemo.“ Najednom se zaustavi i poče da osluškuje. Jura takođe poče da osluškuje. U tuš-kabini je obilno lila voda. Žilin poče da mrda nosom. „Osećam“, reče.

Jura takođe poče da miriše.

„Kaša, šta li?“ upita neuvereno.

„Ne“, rekao je Žilin. „Počeo je da zavitlava nedublirani fazocikler. Užasan šaljivdžija, taj nedublirani fazocikler. Osećam da ću danas morati da ga regulišem. Jura ga sumnjičavo pogleda. To je mogla da bude i šala, ali je mogla da bude i istina. Žilin je posedovao začuđujući osećaj svih neispravnosti rada instrumenata.“

Iz tuš-kupatila izađe Jurkovski. On s visine pogleda Žilina, a s još veće Juru.

„Hm-hm…“ reče on. „Kadet i poručnik. A ko je danas dežurni u kuhinji?“

„Mihailo Antonovič“, reče Jura snebivljivo.