Tahmasib

„Pričekajte, pričekajte!“ povika Livanov. „Mi mislimo na Staru Bazu koja se nalazi na koti 211, tri kilometra zapadno od opservatorije.“

„A!“ reče koščati areodezist. „Onda vi mislite na Sive Razvaline, ostatke prve naseobine. Čini mi se da je tamo hteo da se nastani Norton.“

„Norton se iskrcao tri stotine kilometara južno odavde!“ povika neko.

Podiže se užasna galama.

„Tiše, tiše!“ reče Ljamin i poče da lupa dlanom po stolu. „Prekinite tu diskusiju. Moramo da razjasnimo da li neko nešto zna o Staroj Bazi ili o Sivim Razvalinama, kako god hoćete, jednom rečju — o uzvišenju na koti 211.“

Svi zaćutaše. Niko nije voleo da ide na razvaline starih naseobina, a nije bilo ni vremena za takve izlete. „Jednom rečju, niko ništa ne zna“, reče Ljamin. „A plan takođe nemamo.“

„Mogu da dam objašnjenje“, reče sekretar direktora, koji je istovremeno bio i zamenik direktora za naučni rad i arhivarijus. „S tom Starom Bazom uopšte se dešavaju nekakve čudne stvari, gluposti. Na crtežima Nortona ta baza nije obeležena, a onda se ona najednom pojavljuje na koti 211. Međutim, dve godine kasnije, u izveštaju Veljaminova, koji je tražio dozvolu da ispita razvaline Stare Baze, tadašnji načelnik ekspedicije Jurkovski je svojom rukom izvoleo napisati“, sekretar podiže iznad glave požuteli list papira, „Niko ništa nije shvatio. Učite se da pravilno čitate kartu. Kota nije 211 već 205. Dozvoljavam.

Jurkovski.“

Svi se začuđeno nasmejaše.

„Dozvolite mi da dam jedan predlog“, tiho reče Ripkin. Svi se okrenuše prema njemu. „Možemo sada otići na kotu 211 i nacrtati kroki Stare Baze.“

„I to je pravilno“, reče Ljamin. „Ko ima vremena, neka ode. Kao šefa postavljam druga Livanova. Savetovanje ćemo nastaviti u jedanaest časova.“

Od Toplog Sirta do Stare Baze u pravoj liniji je bilo oko šest kilometara. Oni su tamo otišli na dva peščana tenka. Onih koji su želeli da krenu bilo je mnogo više nego učesnika savetovanja — i Nataša odluči da krene svojim kraulerom.

Tenkovi su počeli da se kreću ka periferiji Sirta. Da ne bi dospela u oblak prašine, Nataša svojim kraulerom krete naokolo. Kada stiže do Centralne meteorološke kule, ona najednom ugleda Ripkina. Mali tragač je išao svojim uobičajenim brzim korakom, stavivši ruke na svoj dugi karabin, koji mu je visio o vratu. Nataša se začudi.

„Felikse!“ povika. „Kuda ćete?“

Zaustavio se i prišao krauleru.

„Odlučio sam da pođem pešice“, reče on mirno je posmatrajući odozdo. „Nije bilo mesta za mene.“

„Sedite“, reče Nataša. Neočekivano je počela da se ponaša prema Feliksu slobodno, ne onako snebivljivo kako se svako veče ponašala prema njemu u opservatoriji. Feliks lako uskoči u krauler i sede na sedište pored nje, skide karabin sa vrata i stavi ga među kolena. Kretoše.

„Preplašila sam se sinoć kada ste otišli sami“, priznade Nataša. „Je li vas Sergej brzo dostigao?“

„Sergej?“ Pogleda je. „Da, dosta brzo. To je bila pametna misao.“

Zaćutaše. Pola kilometra od njih, s leve strane, išli su tenkovi ostavljajući za sobom gust oblak prašine.

„Interesantno savetovanje“, reče Nataša.

„Veoma interesantno“, reče Ripkin. „I odista, nešto se čudno dešava s tom Starom Bazom.“

„Ja sam tamo bila sa svojim momcima“, reče Nataša. „Kad su gradili našu opservatoriju. Ništa naročito. Betonske ploče, sve ispucalo, zaraslo saksaulom.

Da li i vi mislite da pijavice izlaze odande?“

„Ubeđen sam“, reče Ripkin. „Tamo je ogromno gnezdo pijavica, Nataša. A pod brežuljkom se nalazi ogromna podzemna pećina, koja je, sigurno, podzemnim hodnicima i prolazima povezana sa drugim šupljinama pod površinom. Iako ja te hodnike nisam pronašao.“

Nataša ga sa strahom pogleda. Krauler poče da vrda. Sa desne strane se pokaza opservatorija. Na osmatračnici je stajao kao motka visoki Mati i mahao rukom.

Feliks mu odmahnu. Kupola i zgrade Toplog Sirta nestadoše sa horizonta.

„Zar ih se vi ne bojite?“ upita Nataša.

„…Bojim se“, reče Feliks. „Ponekad se užasno bojim, Nataša, toliko da mi je muka od toga. Kad biste samo videli kakve imaju čeljusti. Samo, one su užasno plašljive.“

„Znate šta, Felikse“, reče Nataša gledajući ispred sebe. „Mati govori da ste vi čudan čovek. Ja takođe mislim da ste vi veoma čudan čovek.“

Feliks poče da se smeje.

„Vi mi laskate“, reče. „Vama sigurno izgleda čudno što ja uvek dolazim k vama na opservatoriju kasno uveče, samo radi toga da bih popio kafu. Ali, ja ne mogu da dolazim danju. Danju sam zauzet. Pa i uveče sam skoro uvek zauzet, i nemam vremena. A kad imam slobodnog vremena, ja uvek dolazim k vama.“

Nataša oseti da je počela da crveni. Ali krauler se već nalazio kraj podnožja brežuljka, onog istog koji je na areografskim kartama bio označen iskrivljenom linijom kao kota 211. Na vrhu brežuljka su se već videli ljudi.

Nataša zaustavi krauler po strani od peščanih tenkova i isključi motor. Feliks je stajao dole ozbiljno je gledajući. Pružao joj je ruku.

„Ne treba, hvala“, promrmlja Nataša, ali se ipak osloni na nju.