Tahmasib

„Slušajte, momci“, rekao je u po glasa. „Ja Ripkina nisam našao. Do samog Sirta sam stigao, davao sam signale, reflektore sam palio — nigde ga nema. Kao da je u zemlju propao.“

Svi zaćutaše. Mati ponovo priđe prozoru. Učini mu se da se negde u rejonu Stare Baze lagano kreće slaba svetlost, kao da neko ide sa fenjerom u ruci.

MARS: STARA BAZA

U sedam izjutra načelnici grupa i sektora sistema Topli Sirt skupili su se u kabinetu direktora sistema Aleksandra Filipoviča Ljamina. Sve u svemu, sastanku je prisustvovalo dvadeset i pet ljudi i svi su sedeli oko izduženog niskog stola za savetovanja. Ventilatori i ozonatori su radili punom snagom. Nataša je bila jedina žena u kabinetu. Nju su retko pozivali na opšta savetovanja i mnogi od ljudi koji su se sada skupili videli su je prvi put. Mnogi su je sa znatiželjom posmatrali. Nataša je čula kako je neko rekao sipljivim šapatom:

„Da sam znao, obrijao bih se.“

Ljamin ne ustajući reče:

„Prvo pitanje je, drugovi, van dnevnog reda. Da li ste vi doručkovali? Bolje bi bilo da sastanak ne počnemo prazna stomaka. Mogu da zatražim da donesu konzerve i kakao.“

„Nema ničega ukusnijeg, Aleksandre Filipoviču?“ zainteresova se debeljko sa rukama zavijenim u zavoje i rumenim obrazima.

U kabinetu zažamoriše.

„Ukusnijeg nema ničega“, odgovori Ljamin i skrušeno zaklima glavom. „Jedino možda konzervirane kokoške…“

Začuše se glasovi:

„Pravilno, Aleksandre Filipoviču! Neka donesu! Nismo uspeli da doručkujemo!“

Ljamin nekome mahnu rukom.

„Sada će doneti“, reče i ustade. „Da li su svi, tu?“ Bacio je pogled na prisutne. „Azizbekov… Gorin… Barabanov… Nakamura… Malumjan… Van…

Džefersona ne vidim… Ah, da, izvini… A gde je Opanasenko?… Da li ima nekog od tragača?“

„Opanasenko je na putu“, rekao je tihi glas i Nataša ugleda Ripkina. Prvi put ga je videla neobrijanog.

„Na putu?“ rekao je Ljamin.

„No dobro, počećemo bez njega. Drugovi, kao što znate, poslednjih nedelja leteće pijavice su postale aktivnije. Od prekjučerašnjeg dana su počele da prave svinjarije. Počele su da napadaju i danju. Na sreću, žrtava nije bilo, ali mnogi načelnici grupa i sekcija zahtevaju preduzimanje odlučnijih mera. Ja hoću da istaknem da je problem pijavica u stvari stari problem. Mi o njima diskutujemo nenormalno mnogo i dugo, ponekad se čak i svađamo. Spoljnim grupama te životinje sigurno užasno smetaju i, sve u svemu, vreme je da se na kraju donese o njima, to jest o pijavicama, neko konačno rešenje. Ukratko rečeno, postoje dva mišljenja o tome kako se može rešiti to pitanje. Prvo je — hajka, odnosno racija i uništavanje pijavica. Drugo je — nastavljanje politike pasivne odbrane kao modus vivendi, sve dotle dok kolonija ne ojača. Drugovi“, pri tome je ruke prineo grudima, „ja vas molim da se izjasnite, šta ko misli. Ali, potrudite se, bez ispada. To nema nikakve svrhe. Ja znam, svi smo mi premoreni, razdraženi i svako je nečim nezadovoljan. Ali ja vas najlepše molim da sada zaboravite sve, osim interesa našeg rada.“ Oči počeše da mu suze. „One koji budu naročito vatreni ja ću nemilosrdno udaljiti sa savetovanja, bez obzira na rang.“

Seo je. Odmah ustade visok, vrlo mršav čovek, sa pegavim licem, neobrijan, zapaljenih očiju. To je bio Viktor Kirilovič Gajdadimov, zamenik direktora, zadužen za izgradnju.